Gledao sam ga pitajući se kako da mu odgovorim. Lice mu je polako gubilo boju, a obrve su poskakivale sa svakom novom grimasom. Na kraju se umorio. Spustio je dlanove na sto i pogledao me vlažnim očima.
- Je li moguće da se ne sećaš ničega? - zavapio je, a ja sam ga gledao razmišljajući o tom stolu koji sam jesenas sam istesao, od onog gore jasena što je pao za potokom. Svojim rukama. Sam. Toga sam se sećao jako dobro.
- Ne sećaš se našeg oca? - Ponovo je ustao, a kad nisam odgovorio okrenuo se svojim pratiocima koji su nesigurno čekali izvan kruga. Udar njegovih sablaznutih dlanova odjeknuo je među brezama.
- Ne sećaš se svoje braće, ni jednog od nas? - Zaridao je busajući se u grudi. Posmatrao sam ga i na trenutak mi ga je bilo žao. Izgubio je brata i sad verovao da će ga naći ovde. Nije mu bilo jasno da njegovog brata više nema. Da li bi vredelo i pokušati objasniti mu to?
- Ni našeg doma, ni zašto si otišao? - Nastavio je, šireći ruke nemoćno. Okrenuo sam se i pogledao je, a ona mi se samo nasmejala iznad glave, i njen miris bio je sve o čemu sam mogao da mislim. Ponekad sam se pitao nisam li zaista začaran, ne govori li on istinu. Njen tanki vrat se povio i osetio sam dodir glatkog obraza na licu. Ne razmišljajući krenuh da je poljubim. Oči su mi se sklopile same od sebe, kad osetih da padam. I pao sam, tresnuvši snažno u travu. Pratioci su zanemeli. Bol u potiljku ispunio mi je glavu žutim svetlom, koje se postepeno istopilo u plavi komad neba i metalan odsjaj sečiva.
- Radije ću te ubiti, nego da te ostavim ovde... takvog! - poslednju reč je dobro naglasio. Imao sam osećaj da se bori iznutra, ali ne u svojoj nameri, već sa osećanjem odvratnosti i poniženja. Nije želeo da pljune pred svojim ljudima. Nasmejao sam se. Ona nije gubila vreme, naravno. Prošaputala je nešto što nisam čuo i konji su počeli da vrište. Trava je izrasla oko mene i dohvatila sečivo, prekrivši ga rđom u trenutku. Uplašen, ispustio je balčak i pojurio van kruga. Stigao sam da se pridignem taman na vreme da ga vidim kako nestaje iza prvih stabala pokušavajući da naskoči na konja u pokretu.
- Sedam dana, junače, bio je dogovor! - uzviknula je za njim besno, - sedam dana sam ti dala i nisi uspeo, a za pokušaj prevare ćeš mi platiti! - Krenula jeza njima podižući ruke u vis. Osetio sam da prašinu na licu i shvatio da se diže vetar. Trgao sam se i uhvatio je za skut haljine, povukao je nazad. Zbunila se. Odjeci gromoglasne lomljave su se stišali momentalno. Kleknula je pored mene i spustila mi dlan na čelo. U očima joj se naziralo neizgovoreno pitanje.
- Nemoj da ga povrediš - rekao sam, a onda dodao uz osmeh - ipak je to moj brat. -
Oči su joj se razgoračile pod crnim šiškama u trenu. Pobednički osmeh koji je rastao ovih sedam dana nadmetanja između njih dvoje nestao je bez traga. Na njenom prelepom licu mogao sam da vidim samo strah da će me izgubiti.
- Ti... - promucala je, ustajući, ali očiju ogromnih i svetlucavih, - ti se sećaš? Znaš ko si, i... -
Nasmejao sam se. Naravno da sam znao. Vrlo dobro sam se sećao da je moj otac kralj, gde me je poslao i zašto. Da sam se prvi vratio, bio bih još jedan od onih trećerođenih sinova iz bajke koji spretnošću i lukavstvom dobiju kraljevstvo. I sve što uz to ide. Obaveze. Protokol. Ugovoren brak. Zavist starije braće. Ratove. Atentate. Pre ili kasnije uspešne...
- Ali kolač zaborava?! - dodala je u panici, izgubivši ravnotežu. Ona, koja je nekoliko trenutaka ranije bila moćnija od čitavog kraljevstva, ležala je pored mene na travi u suzama. Nisam mogao da se ne nasmejem, ovog puta od srca. Podigao sam ruku i obrisao joj vlažnu kap sa obraza. Odmahnuo sam glavom, a njen miris se podigao oko mene i zagrlio me čvrsto.
- Nisam ga pojeo, ludice - rekao sam. - Ostao sam s tobom jer sam tako izabrao!
Za trenutak je ostala sleđena, a onda se plašljivo nasmejala. U tom trenutku, shvatio sam, bilo bi svejedno i da sam pojeo kolač. Te oči, to lice, i tako nikad ne bih mogao da ostavim, sećao se ko sam, ili ne...
Autor: Aleksandar Vuković
- Je li moguće da se ne sećaš ničega? - zavapio je, a ja sam ga gledao razmišljajući o tom stolu koji sam jesenas sam istesao, od onog gore jasena što je pao za potokom. Svojim rukama. Sam. Toga sam se sećao jako dobro.
- Ne sećaš se našeg oca? - Ponovo je ustao, a kad nisam odgovorio okrenuo se svojim pratiocima koji su nesigurno čekali izvan kruga. Udar njegovih sablaznutih dlanova odjeknuo je među brezama.
- Ne sećaš se svoje braće, ni jednog od nas? - Zaridao je busajući se u grudi. Posmatrao sam ga i na trenutak mi ga je bilo žao. Izgubio je brata i sad verovao da će ga naći ovde. Nije mu bilo jasno da njegovog brata više nema. Da li bi vredelo i pokušati objasniti mu to?
- Ni našeg doma, ni zašto si otišao? - Nastavio je, šireći ruke nemoćno. Okrenuo sam se i pogledao je, a ona mi se samo nasmejala iznad glave, i njen miris bio je sve o čemu sam mogao da mislim. Ponekad sam se pitao nisam li zaista začaran, ne govori li on istinu. Njen tanki vrat se povio i osetio sam dodir glatkog obraza na licu. Ne razmišljajući krenuh da je poljubim. Oči su mi se sklopile same od sebe, kad osetih da padam. I pao sam, tresnuvši snažno u travu. Pratioci su zanemeli. Bol u potiljku ispunio mi je glavu žutim svetlom, koje se postepeno istopilo u plavi komad neba i metalan odsjaj sečiva.
- Radije ću te ubiti, nego da te ostavim ovde... takvog! - poslednju reč je dobro naglasio. Imao sam osećaj da se bori iznutra, ali ne u svojoj nameri, već sa osećanjem odvratnosti i poniženja. Nije želeo da pljune pred svojim ljudima. Nasmejao sam se. Ona nije gubila vreme, naravno. Prošaputala je nešto što nisam čuo i konji su počeli da vrište. Trava je izrasla oko mene i dohvatila sečivo, prekrivši ga rđom u trenutku. Uplašen, ispustio je balčak i pojurio van kruga. Stigao sam da se pridignem taman na vreme da ga vidim kako nestaje iza prvih stabala pokušavajući da naskoči na konja u pokretu.
- Sedam dana, junače, bio je dogovor! - uzviknula je za njim besno, - sedam dana sam ti dala i nisi uspeo, a za pokušaj prevare ćeš mi platiti! - Krenula jeza njima podižući ruke u vis. Osetio sam da prašinu na licu i shvatio da se diže vetar. Trgao sam se i uhvatio je za skut haljine, povukao je nazad. Zbunila se. Odjeci gromoglasne lomljave su se stišali momentalno. Kleknula je pored mene i spustila mi dlan na čelo. U očima joj se naziralo neizgovoreno pitanje.
- Nemoj da ga povrediš - rekao sam, a onda dodao uz osmeh - ipak je to moj brat. -
Oči su joj se razgoračile pod crnim šiškama u trenu. Pobednički osmeh koji je rastao ovih sedam dana nadmetanja između njih dvoje nestao je bez traga. Na njenom prelepom licu mogao sam da vidim samo strah da će me izgubiti.
- Ti... - promucala je, ustajući, ali očiju ogromnih i svetlucavih, - ti se sećaš? Znaš ko si, i... -
Nasmejao sam se. Naravno da sam znao. Vrlo dobro sam se sećao da je moj otac kralj, gde me je poslao i zašto. Da sam se prvi vratio, bio bih još jedan od onih trećerođenih sinova iz bajke koji spretnošću i lukavstvom dobiju kraljevstvo. I sve što uz to ide. Obaveze. Protokol. Ugovoren brak. Zavist starije braće. Ratove. Atentate. Pre ili kasnije uspešne...
- Ali kolač zaborava?! - dodala je u panici, izgubivši ravnotežu. Ona, koja je nekoliko trenutaka ranije bila moćnija od čitavog kraljevstva, ležala je pored mene na travi u suzama. Nisam mogao da se ne nasmejem, ovog puta od srca. Podigao sam ruku i obrisao joj vlažnu kap sa obraza. Odmahnuo sam glavom, a njen miris se podigao oko mene i zagrlio me čvrsto.
- Nisam ga pojeo, ludice - rekao sam. - Ostao sam s tobom jer sam tako izabrao!
Za trenutak je ostala sleđena, a onda se plašljivo nasmejala. U tom trenutku, shvatio sam, bilo bi svejedno i da sam pojeo kolač. Te oči, to lice, i tako nikad ne bih mogao da ostavim, sećao se ko sam, ili ne...
Autor: Aleksandar Vuković
