Završena srednja škola…grupa od 19 do 24 godine, nezaposlena, bez mašte i alternative u velikom problemu zatupljene dosade, iz pravca klupe pod drvetom, pored svetla koje ne radi dobacuje: "Alo ti debeli…"
9+ piva ispijen, u stanju hronične postadolescenske životne depresije oko svog postojanja, sa jako loše prikrivenim ničim izazvanim osećajem nervoze i kurčevitosti, vadi iz uveta neki circus od bluza i odgovar: "Šta je bilo…"
“Šta je bilo", i to sa onim mekim “t" na pola puta do “S’a je bilo" a ko što znamo čist uvod za “Š’a, šta je bilo" od strane pomenutog čopora ispod ugašenog drveta,
a predigra za “El imaš problem" od strane trečeg ugašenog sa leve strane, na klupi…
Tako posle dva minuta nekog ispraznog dijaloga koji samo izpunjava vreme dok oni ne poračunaju da ih ima više, a on shvati da je najebo jer agresivan i pijan, pa mu se osećanja straha i nemoći pretvaraju u odbrambenu bes, zaostao negde iz onih dana kad je bio primat, počinje pipkanje, pa gurkanje, pa šamar, pa udarac, pa vraćanje, a onda kiša tupavih tapaciranih udaraca, koji pljušte po pijanoj glavi i slivaju se niz arkadu.
Ne vidi, ne čuje, a ni noge ne rade… pada… gleda patike kako se pomeraju u mraku, dok nalet šiljatih stopala i cevanica lupeta po rebrima i kičmi ko već pomenuta kiša po olucima i limenim krovovima…
Što više leži, to je nemoćniji što je nemoćniji to je besniji…Vidi ribok klasik koji ide pravo na njegovu levu jagodicu, hvata Riboka za petu kao pepeljugu. Druga patika prati prvu, obe zajedno poleću, a dotična princeza pada glavom o beli ivičnjak… I sad više nema nikoga.
Sedi pored njega umiven krvlju, a ribok bez kapi na sebi. On je težak i pospan, a Ribok tako lak i snen…Sa ivičnjakom pod glavom ko na jastuku…
Ne vidi dobro mračno je, a oči neće do kraja da se otvore, ali sve zgrade svetlucaju plavo, trepere… Sedi na jastuku od ivicnjaka, njega su vezali, a Riboka su pokrili…
: "Tako mi se spava... you’r innoceeeent when you dreaaam…" vrti mu se repeat po glavi…
Neko ga vozi , neko ga izvodi, neonka po licu, pa mrak, pa onda opet neonka, šetaju ga po doktorima, drže na klupama…
Bude ga na svaki minut. Hoće da pričaju. Gde je, šta je, ko je , što je….
Zaspi pa objašnjava, opet zaspi pa objašnjava, nešto razumeju. nešto im nemožeš objasniti:"Kako mi se samo spava…"
Na kraju shvate koliko im treba, a njemu je drago što je pomogao, neki ga kratki stavlja u sobu, a u sobi klupa i sijalica. Sijalica ne radi, a klupa je mekana, tako mekana…
Drvo se oblikuje pod njegovom težinom: "Kako bi zaspao… Onaj mali Ribok isto negde spava, brate kako je samo mirno zaspao, kako mi se spava…".
Pandur još stoji na vratima gleda ga. "E a gde je onaj mali što je kuntao pored mene?" pandur klima glavom kao razočarana keva, a isto tako i uzdiše:"Spavaj mali…"
"Hvala…" klupa je tako meka Innocent when you dream…ka…mi se spav…"
Autor: Ivan Stančić
