Probudio se u svojoj novoj sobi. Ništa posebno. Krevet, radni sto i četiri sumorna zida. Mračna atmosfera. Međutim imao je veće probleme od enterijera svog novog prebivališta.
Nije znao koliko je tačno sati spavao. Čovek koji ga je dopratio do ove sobe je sad sedeo na stolici pored kreveta i gledao ga. Nosio je togu, plavu togu, ukrašenu naizgled kružnim oblicima i belim tačkama koji su očigledno trebali da predstavljaju nebeska tela i zvezde. Kada je video da se Dejan razbudio reče mu tiho. "Mislim da nisam spomenuo svoje ime. Zovem se Fan". "Zašto sam ovde?", bilo je vreme za neke konkretne odgovore. "Ti si to sam hteo, zar ne? Stalno si razmišljao o svetu drugačije od ostalih. Tvoje pitanje o životu i njegovoj svrsi je imalo mnogo veći značaj nego kod drugih", počeo je Fan da mu sprema uvod u dalju priču. "Jesam. Ovo je taj odgovor?", začinio je to pitanje sa malo sarkazma. Sad ovako odmoran bio je spreman za raspravu. "Pre bih rekao da je ovo mesto gde ćeš naći još pitanja. Odgovore za neke ćeš dobiti odmah, ali za većinu ćeš dosta čekati, baš kao i mi", Fan kao da se pripremao dosta dugo za ovakav govor. "Onda da počnemo. Kako sam ja dospeo ovde?". "Kao što rekoh, skoro da si sam to uradio, malo smo ti pomogli menjajući par sitnica u tvom životu. Ti sad više na Zemlji ne postojiš i kao da nikad nisi postojao. Kad jednom dođeš dovde nema nazad, bar što se tiče normalnog nastavka života. Tvoj novi dom su Hodnici Vremena", Fan je sad čekao reakciju Dejana vidno uzbuđen. "Na neki način sam već prihvatio tu mogućnost", odgovori ravnodušno, vraćajući ozbiljnost i samopouzdanje Fanu. Sad kad je ponestalo poente pitanjima lične prirode, Dejan je rešio malo da se upozna sa njegovom okolinom. "Šta su Hodnici Vremena?", izgledalo mu je kao da će ovaj razgovor trajati zauvek. "Ovo je čvorište ili preciznije, skup čvorišta u vremenu u kom većina hronomanta prebiva...", Dejan ga je prekinuo. "Šta?", prvi put da je skinuo onu masku sigurnosti i pokazao svoje lice koje je nosilo uzbuđenost ispresecanu tankim nitima radoznalosti. "Ukratko, hronomanti su ljudi koji mogu da manipulišu vremenom", polako i učtivo mu je objašnjavao Fan. Znao je to, samo mu je teško bilo da privati tu malu činjenicu da oni zaista postoje. "To znači da vi u potpunosti kontrolišete vreme na Zemlji?". "Koliko god možemo", nije sad bilo mesta za nesigurnost."Verovatno si i sam razmišljao o tome, odnosno znamo da jesi. Vremeplov, toliko ideja je usmereno prema njemu, a totalna je glupost. Ako uzmemo za primer da si ti napravio vremeplov i vratio se da sprečiš drugi svetski rat. Sprečio si ga i dešava se vremenski paradoks. Zašto bi napravio vremeplov da drugi svetski rat nije postojao?", polako je Fan pokušavao da približi situaciju sagovorniku. Svaka reč je moralo da ima svoje mesto, ne sme biti grešaka. "To znači da bi ti napravio vremeplov da sprečiš nešto što nije ni postojalo, jer si ga već ti sam sprečio. Greška. Gde piše da si ti to radio zbog drugog svetskog rata? U tvojoj glavi. Kad istinski ubediš sebe da si ti otišao nazad kroz vreme da uradiš neku drugu stvar, naprimer kupiš sladoled, a usput si samo spasio svet, vremenskog paradoksa nema. Banalan primer, ali tu je da pojasni kako stoje stvari. Vremeplov ti ne treba. Trebaju ti um, duša i srce. Potreban si samo ti, tvoja sposobnost da prevaziđeš puko verovanje i da ubediš samog tebe da si istinski u pravu. Da znaš, da umeš", završavao je staloženo Fan svoj govor. Dejan je gledao kako se oslikana nebeska tela i zvezde pomeraju dok je Fan govorio. Kakva pojava, ličio mu je na nekog filozofa iz Rima. Imao je taj stav, taj govor, a najviše ga je asocirala toga. Sa druge strane oblici na nošnji su ga bunili. No, nije mu to bio najveći problem sad. Na kraju reče, "Ne znam šta da kažem na sve ovo", Dejanu se ne događa ovo često, uvek je imao odgovor na sve. "Ništa za sad, najbolje bi bilo da sačekaš Kihmana ovde, uskoro će doći. Oće malo da te upozna sa okolinom", odsutno mu je odgovorio Fan okretajući se prema vratima sobe. Dok je gledao Fana kako ustaje i hoda prema izlazu padne mu jedno pitanje na pamet malo drugačije od ostalih. "Kako to da pričate srpski?", pojavi mu se blagi osmeh na licu. "Samo ga Kihman i ja znamo. Ti ćeš morati da naučiš naš jezik. Sad mogu da ti kažem da su i srpski i one mantije koje smo nosili bili tu da bi ti olakšali prihvatanje nove realnosti kad si se probudio u komori za rađanja. Mantije su bile Kihmanova ideja, valjda ima neke veze sa religijom. Do sledećeg puta", pozdravi ga Fan i napusti sobu. Toliko pitanja mu je još ostalo. Nadao se da će mu Kihman odgovoriti bar na neka. Misli su mu se motale po glavi rastući, polako se gubio u njima. Imao je utisak da će mu glava eksplodirati. Srećom prekinuo ih je zvuk otvaranja vrata. Ugledao je Kihmana na ulazu sobe koji je samo pogledom prešao preko njihovih lica. "Ajmo dečko ustaj. Sad će Kihman da te vodi u pab da pijemo onu brlju koju zovete rakija i da filozofiramo o životu!"
Autor: Damir Davidov
Nije znao koliko je tačno sati spavao. Čovek koji ga je dopratio do ove sobe je sad sedeo na stolici pored kreveta i gledao ga. Nosio je togu, plavu togu, ukrašenu naizgled kružnim oblicima i belim tačkama koji su očigledno trebali da predstavljaju nebeska tela i zvezde. Kada je video da se Dejan razbudio reče mu tiho. "Mislim da nisam spomenuo svoje ime. Zovem se Fan". "Zašto sam ovde?", bilo je vreme za neke konkretne odgovore. "Ti si to sam hteo, zar ne? Stalno si razmišljao o svetu drugačije od ostalih. Tvoje pitanje o životu i njegovoj svrsi je imalo mnogo veći značaj nego kod drugih", počeo je Fan da mu sprema uvod u dalju priču. "Jesam. Ovo je taj odgovor?", začinio je to pitanje sa malo sarkazma. Sad ovako odmoran bio je spreman za raspravu. "Pre bih rekao da je ovo mesto gde ćeš naći još pitanja. Odgovore za neke ćeš dobiti odmah, ali za većinu ćeš dosta čekati, baš kao i mi", Fan kao da se pripremao dosta dugo za ovakav govor. "Onda da počnemo. Kako sam ja dospeo ovde?". "Kao što rekoh, skoro da si sam to uradio, malo smo ti pomogli menjajući par sitnica u tvom životu. Ti sad više na Zemlji ne postojiš i kao da nikad nisi postojao. Kad jednom dođeš dovde nema nazad, bar što se tiče normalnog nastavka života. Tvoj novi dom su Hodnici Vremena", Fan je sad čekao reakciju Dejana vidno uzbuđen. "Na neki način sam već prihvatio tu mogućnost", odgovori ravnodušno, vraćajući ozbiljnost i samopouzdanje Fanu. Sad kad je ponestalo poente pitanjima lične prirode, Dejan je rešio malo da se upozna sa njegovom okolinom. "Šta su Hodnici Vremena?", izgledalo mu je kao da će ovaj razgovor trajati zauvek. "Ovo je čvorište ili preciznije, skup čvorišta u vremenu u kom većina hronomanta prebiva...", Dejan ga je prekinuo. "Šta?", prvi put da je skinuo onu masku sigurnosti i pokazao svoje lice koje je nosilo uzbuđenost ispresecanu tankim nitima radoznalosti. "Ukratko, hronomanti su ljudi koji mogu da manipulišu vremenom", polako i učtivo mu je objašnjavao Fan. Znao je to, samo mu je teško bilo da privati tu malu činjenicu da oni zaista postoje. "To znači da vi u potpunosti kontrolišete vreme na Zemlji?". "Koliko god možemo", nije sad bilo mesta za nesigurnost."Verovatno si i sam razmišljao o tome, odnosno znamo da jesi. Vremeplov, toliko ideja je usmereno prema njemu, a totalna je glupost. Ako uzmemo za primer da si ti napravio vremeplov i vratio se da sprečiš drugi svetski rat. Sprečio si ga i dešava se vremenski paradoks. Zašto bi napravio vremeplov da drugi svetski rat nije postojao?", polako je Fan pokušavao da približi situaciju sagovorniku. Svaka reč je moralo da ima svoje mesto, ne sme biti grešaka. "To znači da bi ti napravio vremeplov da sprečiš nešto što nije ni postojalo, jer si ga već ti sam sprečio. Greška. Gde piše da si ti to radio zbog drugog svetskog rata? U tvojoj glavi. Kad istinski ubediš sebe da si ti otišao nazad kroz vreme da uradiš neku drugu stvar, naprimer kupiš sladoled, a usput si samo spasio svet, vremenskog paradoksa nema. Banalan primer, ali tu je da pojasni kako stoje stvari. Vremeplov ti ne treba. Trebaju ti um, duša i srce. Potreban si samo ti, tvoja sposobnost da prevaziđeš puko verovanje i da ubediš samog tebe da si istinski u pravu. Da znaš, da umeš", završavao je staloženo Fan svoj govor. Dejan je gledao kako se oslikana nebeska tela i zvezde pomeraju dok je Fan govorio. Kakva pojava, ličio mu je na nekog filozofa iz Rima. Imao je taj stav, taj govor, a najviše ga je asocirala toga. Sa druge strane oblici na nošnji su ga bunili. No, nije mu to bio najveći problem sad. Na kraju reče, "Ne znam šta da kažem na sve ovo", Dejanu se ne događa ovo često, uvek je imao odgovor na sve. "Ništa za sad, najbolje bi bilo da sačekaš Kihmana ovde, uskoro će doći. Oće malo da te upozna sa okolinom", odsutno mu je odgovorio Fan okretajući se prema vratima sobe. Dok je gledao Fana kako ustaje i hoda prema izlazu padne mu jedno pitanje na pamet malo drugačije od ostalih. "Kako to da pričate srpski?", pojavi mu se blagi osmeh na licu. "Samo ga Kihman i ja znamo. Ti ćeš morati da naučiš naš jezik. Sad mogu da ti kažem da su i srpski i one mantije koje smo nosili bili tu da bi ti olakšali prihvatanje nove realnosti kad si se probudio u komori za rađanja. Mantije su bile Kihmanova ideja, valjda ima neke veze sa religijom. Do sledećeg puta", pozdravi ga Fan i napusti sobu. Toliko pitanja mu je još ostalo. Nadao se da će mu Kihman odgovoriti bar na neka. Misli su mu se motale po glavi rastući, polako se gubio u njima. Imao je utisak da će mu glava eksplodirati. Srećom prekinuo ih je zvuk otvaranja vrata. Ugledao je Kihmana na ulazu sobe koji je samo pogledom prešao preko njihovih lica. "Ajmo dečko ustaj. Sad će Kihman da te vodi u pab da pijemo onu brlju koju zovete rakija i da filozofiramo o životu!"
Autor: Damir Davidov
