Sve ovo bi mogloo skroz drugačije da se opiše...
jebiga :D
... Pripitomio sam flašu džekija, stavio je pod stari SS-ovski mantil i krenuo niz ulicu. Sneg je više šamarao obraze nego li padao. Vetar je bio jak i oštar, nosio je napadali sneg sa zaledjenog trotoara. Tek po neki automobil, uključeni brisači i jedva vidljiva svetla, kao dostojna odrbana od ratobornog snega, razbio bi monotoniju, ali i lepotu ulice. Pahuljice su pomalo podsećale na kineze, bar sam ja tako zamišljao rat sa ovim narodom, koga, kako sam čuo ima ok dve milijarde... Njima po mojim proračunima oružje nije ni potrebno. Čija to vojska ima dve milijarde metaka ?
Korak su mi nesigurnim činili punjcnji petardi. Ne sumnjam da je po neki bio i pucanj iz neke puške ili pištolja. Verujem da ima debila koji koriste novogodišnju noć kao paravan da ispale koji metak, krišom. Ne da bi bilo šta postigli tim, već da bi sutra u kafani rekli nekome kako su pucali . Čak poznajem takve ljude. Nastavljam polako moje dvanaestokilometarsko hodočašće toplom krevetu. Sneg je sve manje ličio na invaziju kineza, dobijao je nakako ruske crte karaktera, bivao je sve krupniji i teži. Automobili ovuda nisu išli... Malo koji je prilagodjen ruskim uslovima puta. Izašao sam na kolovoz i ukrotio jedva vidljivu belu liniju. Liznuo sam Džekija. Pod nogama su pucali Rusi i Kinezi. Nagomilani Rusi su daleko manje muzikalniji od pucketajućih ritam-kineza. Ulica je bila pusta, vetar i dalje raznosi Rusko – Kineske padobrance. Ovo bi smo mogli nazvati DESANT NA SS KAPUT. Polako su prolazili lampioni, ulična rasveta je ostajala iza mene, a pod nogama- ruski štim! Kineza više nije bilo... Pregazio sam cele dve milijarde. Rusi su se neobično brzo razmnožili, pomislio sam i dozvolio Džekiju da me lizne. Čini mi se da se nekako ugrejao od prošlog lizanja. Promrzla ruka je pošla za vatrom. U levom džepu dve cigarete. Džep, paklica, cigareta, vatra i nastavih preko Rusije. Još oko šest kilometara deli me od toplog srpskog kreveta. Bivalo je sve toplije. Lizao sam Džekija i uvlačio plavičasti dim iz cigarete nakvašene ruskim junacima. Zvuk noći i umiranja prekinuo je ogromni kamion iza mojih ledja. Vozač, valjda pacifista, trubio je svojom mozgoparajućom sirenom , kao da je oslobodio asfalt... Sklonio sam se u stranu, lizno Džekija u znak ohrabrenja i pokazao srednji prst manijaku koji je pod okriljem pacifističkih ideja, besomučno gazio po Rusima. Udavio me je toplim dimom iz njegovog auspuha, nakvašenim valjda nekim novim , meni nepoznatim narodom. Smrdljivim narodom. Zadnji točkovi zapljusnulči su me Amerikancima iz bare. Verovatno jedine bare na putu. Jer ja imam tu sreću , ili nesreću, da jedini stojim pored jedine bare, kada prolazi jedini kamion na jedinom putu. Zbog toga valjda i volim sebe. Popio sam još malo za dušu pogaženim rusima, koji su topivši se sve više ličili na Amere iz bare. Nastavio sam... Na četvrtom kilometru od srpskog kreveta, rekao bih da sam osetio udarac u teme. Blag udarac, pa jači, pa još jedan... I napokon! Teroristički napad na SS-Kaput. Ledeni teroristi, kamikaze, padali su besomučno, razbijajući se o crep na krovovima kuća koje su vrebale iz mraka. Skakutali su po branicima, veselo , igrajući samo njima poznat balet umiranja i stapali su se sa rusima, izumrlim kinezima i opet su svi ličili na mokre, blatom zaprljane amerikance... Sve češće sam nailazio na bare.. poneko svetlo u daljini i lavež pasa najavljivali su sve bliži kraj puta. Već ugrejan Džeki mi je poslednji put liznuo usne i iz mog naručja skočio je na manju paravojnu formaciju sastavljenu od nekoliko nacija. Jednim udarcem sve ih je pretvorio u tamnopute Afganistance... Pomislih da je i Džeki terorista, ali nisam se mnogo osvrtao za njim. Okrenuo sam se, hodao unazad i pljuvao u prazno, misleći da ću Džekiju malo olakšati posao... Pred samim pragom, uočio sam naočigled nepremostivu barikadu meni nepoznate crne nacije. Pomislio sam da pustim Džekija na njih, ali nisam imao Džekija... no , kako sam od malih nogu bio dosetljiv, stavio sam dva prsta u usta i dozvao , kao zviždukom Džekijev lavež, kojim sam besomučno u tri naeta, kao iskusan vojnik, bombardovao ove ugarke... Možda su to Ugari.. ili Bugari.. Vrag će ga znati... Pobedio sam!!! Pri otključavanju kućnih vrata, pomislio sam kako ne bi bilo lepo da ne ostavim nikakav trag za sobom... Ipak to rade sve vojskovodje... Setio sam se triumfalne kapije, sišao niz stepenice i izvadio mašinu za uriniranje... Osetio sam blagi miris, koji me je podsetio na jednu junakinju ove večeri, i čvrsto sa dve ruke počeo da pišem svoje ime po narodima i narodnostima. Kako mi je nestajalo destilisanog Džekija i uopšte goriva, ime nisam stigao ispisati, ali ko god bude prošao ovuda, znaće da je neko te narode pregazio davno. Napravio sam spomenik neznanom junaku! Otopivši Avalu, ušao sam u kuću, skinuo krvave ratne cokule, usput Američke proizvodnje, i seo na krevet. Skinuo sam SS-ovski mantil, navukao tursko ćebe i zaspao zimskim snom.
Autor: Branimir Bađa
