Šteta je bila neznatna... Nekoliko stotina hiljada ljudi i nekoliko desetina hiljada objekata.Bolnice, škole, kuće, kupleraji... a čini mi se da je najbolje prošao hotel Dunav. Mora da je neki mudodnja jebavao nešto unutra, pa je rešio da ga poštedi. Ko zna, možda neki drugi mudonja, koji ga je takodje poštedeo, nije jebavao već bio jebavan unutra. Taj grad je rokao ko je hteo. Možda to i nije bio grad, nego opština... Vrag će ga znati, bio sam mali. Nije ni bitno.
Sve je počelo krajnje slučajno. Neoprezna lasta se uneredila na šoferšajbnu mercedesa kojeg je vozio brat od tetke tadašnjeg predsednika Jugoslavije. Krajnje savesno , šofer se isključio iz saobraćaja i zastao da obriše belo govance, neoprezne ptice. Kako nije primetio znak koji je obaveštavao vozače da je na tom mestu zabranjeno prakiranje, jer je skrenuo u pešačku zonu, nadrndana baba sa trećeg sprata iz stana u Dunavskoj 23 prosula je mrvice sa čaršava za obed pravo na parkirani mercedes. Možda do sukoba i ne bi došlo da to nije bio jesenji dan, a u jesen džem je omiljena poslastica njenih mališana.Ostaci su pali na haubu. Ako se pitate otkud lasta u oktobru...Bolje ne pitajete ! Ni ona nije znala koji je mesec. Elem, iznervirani šofer brata od tetke , dragog nam predsednika, počeo je da urla na baku. Pre samo nekoliko dana u Beogradu je ispred njegovog stana u Sarajevskoj, nesavesni komšija prosipao svoj čaršav. Kako je bio strastveni pušač, komšija je zaboravio da iz smotanog čaršava izvadi pepeljaru i tako je usmrtio dvomesečno štene nepoznate rase, koga su od milošte nazivali Djole i koga su hranili stanari iz pomenurte ulice. Kasnije je Djole postao Djina, ali to sad i nije bitno . Sumnja se da je to prvi primer plastične operacije. Na ulici u Vukovaru došlo je do katastrofalnog nesporazuma. Gospodja iz Dunavske 23 se branila optužbi da je nesavestan gradjanin, jer je gospodin šofer bio nepropisno parkiran. Gospodin šofer ju je teretio da remeti javni red i mir, čak joj je pominjao da će je tužiti komunalnim inspektorima, dok je gospodja objašnjavala da je sve namerno uradila revoltirana time što je gosn šofer parkirao u pešačkoj zoni. Da se ne bi osećala nezaštićeno, šoferu je pomenula da će zvati saobraćajnu policiju.
Zazvonila su dva telefona.. na prvoj liniji čuo se glas gospodje iz Dunavske, a na drugoj glas gospodina predsednika. Gospodja iz dunavske je svom sestriću , koji je ( ne lezi Vraže ) bio brat od tetke predsedniku Hrvatske, objasnila da se neki , kako ga je nazvala KRETEN nepropisno parkirao na šetalište u njenoj ulici. Na drugoj liniji gosn šofer je predsedniku objasnio da se jedna jugoslovenka ponaša neprimereno duhu naših naroda. Budući da su i baka i brat od tetke predsednika Jugoslavije ( u daljem tekstu Ratko ) bili veoma nestrpljivi, sagovornici su bili odlučni da ne odugovlače stvari , već sve reše na najbrži mogući način. Prdsednik Jugoslavcije odmah je telefonirao predsednicima Srbije i Hrvatske, naloživši im da pošalju svoje najrazumnije ljude u Vukovar u Dunavsku 23...
Nije prošlo ni pola sata obojica su bili na mestu uvidjaja. Pozvali su gospodju da izadje iz zgrade. Gospodja Ratomirka je brzinom svetlosti bila na placu na kome je parkiran Ratkov automobil, a koji je ona davno kupila od opštine za potrebe njenog kioska koji će joj dobro poslužiti u slučaju sankcija ili nekog nepredvidjenog sranja. Kako su oba činovnika, pripadnici policije ove dve bratske republike, bili veoma razumna stvorenja, zamolili su gospodju Ratomirku da obriše mrvice i ostatke džema sa automobila, a gosn šofera da preparkira automobil na obližnji parking koji se nalazi na 32 metra od pešačke zone. Da bi smirili dalje širenje panike činovnici su objasnili stranama u sukobu da je ustvari sve veliki nesporazum i da su obe strane zapravo imale najbolje namere. Pruživši ruku Ratko Mirković se izvinio gospodji Ratomirki na neprijatnostima.Ratomirka pogodjena gestom ljubaznosti iznela je jedan od najboljih preparata iz autokozmetičke radnje koju drži njen sestrić i poprskala haubu dobrom dečaku. Rastali su se uz osmehe, razmenili brojeve telefona i otišli svak na svoju stranu. Detektivi, kolege, ponajbolji u svom poslu , uzeli su izjave sukobljenih strana i otišli u Hotel Dunav da nazdrave i razmotre izjave učesnika nemilog dogadjaja.Posle nekoliko flaša vina , pažljivo razmatrajući izjave , dvojica detektiva su zaključila da su za nesreću najviše kriva dva faktora, naočigled, dva naivna faktora, ali da se isti moraju sankcionisati storgo da ne bi došlo da svadje većih razmera. Kako su poslali izveštaje svojim matičnim ministarstvima, sledećeg dana je osvanuo proglas:
SVAKI PRELET LASTA PREKO TERITORIJE VUKOVARA BIĆE STROGO SANKCIONISAN, KAŽNJIV SMRĆU. KAKO ĆE BITI USMRĆEN DIREKTAN POČINIOC, ODNOSNO LASTA, TAKO ĆE ISTOM KAZNOM BITI KAŽNJEN I NJEN NALOGODAVAC.
ZABRANJUJE SE I PROIZVODNJA I STAVLJANJE U PROMET DŽEMA (PEKMEZA) OD ŠLJIVA, NJEGOV O KONZUIRANJE, PROIZVODNJA I PRODAJA ŠLJIVA I MOLE SE SVI PRIVREDNICI KOJI POSEDUJU STABLA OVE BILJKE DA ISTA ŠTO PRE UKLONE I ZAMENE IH NEKOM DRUGOM KULTUROM.
SVAKO NEPOŠTOVANJE OVOG PROGLASA KAŽNJAVAĆE SE PO ZAKONU, MAKSIMALNA KAZNA JE UBISTVO POČINIOCA PREKRŠAJA.
Dani su prolazili, šljive su odavno prošle, laste odletele u Pariz, čekalo se proleće. S’ prvim naznakama proleća dolazi do razjebavanja situacije. Narod sve češće prijavljuje laste ministarstvima, a šljuive niko ne vadi. Ministarstva u promet stavljaju sve vazdušne puške, ali vremenom ni to nije dovoljno. Laste kao u inat proglasu dolaze same. Najgori problem islednicima predstavlja to što dolaze noću i jako je teško uočiti nalogodavce. Islednici zabrinuti i nemoćni da reše problem, naredjuju ubistva svih potencijalnih državnih neprijatelja i u promet stavljaju oružja većih kalibara, zaključno sa 7.65mm. Da nesreća bude veća, ljudi koji su živeli od proizvodnje i prodaje šljive i njenih derivata se udružuju u zajednice i kreću na Laste , pokazujući tako lojalnost državnom proglasu ali i bojkot seči Šljiva. Država u kolapsu. Niti ubijati gradjanstvo koje se bori protiv invazije Lasta na Vukovar, niti pustiti da Šljive i dalje rastu , jer dolazi u sukob sa sopstvenim ustavom. Predsednici ove dve zemlje se napokon sastaju. Posle nekoliko flaša Viskija, nemoćni da reše problem, traže pomoć njihovih kolega iz uredjenijih država. Konsultacije se zakazuju u Dejtonu , iza zatvorenih vrata ( po mojim saznanjima to je učinjeno da bi se naši predsednici prevarili kako kod njih ne lete Laste ) . Sa konsultacija se vraćaju vidno zadovoljni, ali ni po cenu života ne daju u javnost rezultate konsultacija. Nedugo posle, sve kreće naopako i vraćamo se na početak priče. Šef Srbije naložio je stavljanje u pr č.omet PAM ( protiv avionske municije ) , misleći da će tako srediti Laste, dok predsednik Hrvatske u rad stavlja Tenkove, Buldožere , Bagere i sva teška vozila koje nije dugo koristio, a kako se nezvanično saznaje, bili su samo smetnja u voznim parkovima, što je vojska čuvala kao vojnu tajnu. Vukovar je opkoljen sa svih strana. Sa jedne strane Srbija, sa druge Hrvatska.Počelo je uništavanje Lasta i Šljiva. Rokalo se ko na svadbi, danima i noćima. Bilo je i onih nesavesnih koji su to iskoristili da se osvete komšijama koje su im jebale žene. Dolazilo je i do prinudnog naplaćivanja dugova, deca su dobila priliku da se igraju rata sa pravom municijom ( to se nije pokazalao kao dobar pedagoški potez ) . Sve počinje da smrdi od leševa... Laste ne prestaju. Sve ih je manje , ali kao da se kriju i namerno zajebavaju. Tek tada se videla pakost i ne sumnjam i Djavolje poreklo ovih ptica. Šljive se seku u cvatu, što tenkovima, što mecima najpreciznijih strelaca. Zalutali meci neretko ubijaju slučajne prolaznike. Slučajni prolaznici sve češće prolaze! Kolaps! Strani savetnici šalju pojačanja u oružju , obući i odeći i svakom lastoubici po paklo cigara i keks. Države dižu vojske.Predsednik Srbije šalje tenkove da skrati muke predsedniku hrvatske. Šljiva je sve manje, ali Laste ne posustaju! Predsednik Hrvatske, revanšira se predsedniku Srbije tako što organizuje žurke iznenadjenja za njegove umorne vojnike. Bratski se rokaju Laste!!! Posle nekoliko desetina dana mediji napumpavaju situaciju. Proglasili su ( iz neinformosanosti ) bratoubilački rat. Dolaze nam Ujedinjene Nacije. Primorani na povlačenje na pola posla, vozila se vraćaju u matične zemlje.. ali kako su štedeli gorivo i morali da idu četvrtom brzinom ne stižu da pokupe sve vojnike i veliki broj njih ostaje na teritoriji Vukovara. Neki se danas dan vode kao nestali. A nekima je Žak Klajn rekao da ukoliko ne prihvate hrvatsko državljanstvo, biče tretirani kao stranci, jer nema više Jugoslavije.. Rekao je to kroz suze na sletu padobranaca koji su nam evropski demonstrirali da nebo nije samo za Laste..
Danas, posle više od petnaest godina u Vukovaru je lepo. Ništa se nije promenilo osim što se država ne zove Jugoslavija, nedostaju poneki objekti i veliki broj ljudi koji su život dali za svoja ubedjenja. Vukovar se i dalje zove Vukovar, stanovništvo je i dalje mešovito,čak veoma slično procentualno kao i pre „rata sa Lastama“. Dunav i dalje teče, ljudi žive gotovo isto, osim što ponekad dodje do koškanja izmedju pripadnika mladjih generacija koji ni ne znaju šta su laste , al daju sebi za pravo da govore i svadjaju se zbog njih. Da se ja pitam ništa se od toga nije smelo dogoditi... al ja se ne pitam! Primetan je veći broj prodavnica sveća i pogrebne opreme, pa mi kroz glavu prolazi sumnja da su možda baš oni sadili šljive i puštali laste. Mediji ih nazivaju ratnim profiterima, tu se jedino slažemo.Tako su Laste napustile Vukovar...
Autor: Branimir Bađa
