Zamislite sledeću situaciju:
DIPLOMIRALI STE! Konačno, sav uloženi trud otelotvorio se u diplomi koju tako ponosno držite u rukama. I to kakvoj diplomi! Studirali ste baš ono što ste oduvek želeli, pa je visok prosek došao, onako, usput. Puni ste znanja, motivisani i jedva čekate da državi, na čijem ste univerzitetu studirali, vratite ono što je u vas uložila. Nema sumnje, pred vama je sjajna perspektiva…
A sad zamislite ovo:
A sad zamislite ovo:
Dok ste vi čistili prvu godinu, vaš nesretni komšija je, posle pet godina muka i jauka, završio srednju školu. Trauma do traume! Ni sam ne zna šta je bilo gore: društvo koje u njemu još uvek vidi onog malog ljigavka iz osnovne (koji cinkari drugove učiteljici, pa mu niko ne dolazi na rođendane), ili profesori koji ga plaše i zbunjuju. Nije pomogla ni promena sredine posle ponovljene godine… nova lica-ista situacija. A, gradivo isto i jednako teško.
Vama, a i njegovim ukućanima, već tada je bilo jasno da od njega „nema ništa“. Sada, licem u lice sa surovim svetom, to polako postaje jasno i njemu.
A onda Tatin Prijatelj, član jedne uticajne političke stranke, daje spasonosni predlog: „Nek’ mali dođe kod nas da mu nađemo nešto da bude koristan, pa će’ negde da ga uguramo. Imamo mi ljude svuda, nešto će već da se nađe.“
I tu nastaje preokret. Već na prvom sastanku, počinje da se oseća kao kod kuće. Niko od njega ne traži da išta zna. Oni glavni znaju sve i on, kao pojedinac, uopšte ne treba da misli i ometa nadležne u radu. Samo treba da ih podržava (najbolje ćutke) i kad – kad zalepi po koji plakat, ili podeli flajere. I naravno da glasa. Milina!
Ali, ima onih koji pokušavaju da razmišljaju i mimo glavnih. Čuo je on neke od njih kako, pre sastanka, govorkaju nešto drugačije od onog što je do tada slušao. I ko zna zašto, na pamet mu pada učiteljica. Ona učiteljica koja mu je dala trojku iz matematike kad joj je rekao da vi, njegov drug iz klupe, imate puškice u džepu. Karijera je rođena!
Godine trpljenja posledica neuspeha ojačale su mu kožu i učinile je otpornom na udarce i telesne izlučevine, a konstantno provlačenje kroz iglene uši stvorilo je fin masni premaz koji mu omogućava da, bez muke, sklizne i u najtesnije telesne šupljine. Po prvi put u životu, pliva kao riba u moru!
A vi polako počinjete da gubite samopouzdanje. Niko ne odgovara na vaše molbe, iako je stalno otvoren po neki konkurs.
I taman kada ste počeli da očajavate, stiže spas u vidu poziva na razgovor. Dobro, bilo je malo na gurku (preko jednog Tatinog Prijatelja), ali ovako vas, izgleda, niko nikad ne bi ni pozvao.
Ugledna javna ustanova, fin, siguran posao…Oblačite se kao za svadbu i spremate priču. Iako niko nije ni pomenuo stalno zaposlenje, skoro da možete da namirišete penziju posle jedne uspešne karijere.
Dok direktoru prosipate podatke o svojoj kvalifikaciji, on vas prekida pitanjem: „Jeste li član neke stranke?“ Kažete da niste, da niste imali vremena da se i time bavite, a on vas pohvaljuje, kaže da vam je to pametno i nastavlja da švrlja po papiru ispred sebe. Onda vas opet, posle par minuta, prekida u pola rečenice da vam saopšti da će vas primiti, na tri meseca i to na radno mesto koje bi, po vama, mogao da obavlja i neki srednjoškolaca!
Dok ga sa nevericom posmatrate, predstavlja vam svog zamenika, vašeg prvog pretpostavljenog, koji će vam velikodušno pomoći da se snađete. U kancelariju ulazi vaš davno zaboravljeni KOMŠIJA!!!
I dok, kao u snu, pokušavate da shvatite šta se to, dođavola, događa, na pamet vam dolazi samo jedno pitanje: da li je zaboravio one batine posle časa matematike?!
Autor: Ivan Đurić
