Nešto kao da je ostalo zarobljeno u njegovom pogledu dok je netremice gledao u nju.. činilo sa kao da se žedan sa izvora napija vode crpeći ostatke presahle svesti. Moć, osetila je nadahnuće.. čeznju, i bol.. jedini način je mozda bio da prispita sebe, i svoje misli znajuci da se u njoj rađa novi život, svet koji protiče smislom bez milosti, satkan od ispijenih trenutaka nedorečene samoće.
Dugi niz godina, možda je to bio početak kraja njenog idealnog života. A možda samo jedna godina.
„Ja više ne poznajem sebe“ , rekla je tiho zureci u prazninu. „Ja više ne znam ko sam“, Traganje za identitetom nije bio samo puki pokušaj ostvarivanja potencijalne vlasti nad samim sobom i kontrole činjenica koje su se sa svom mogućom silinom obrušile na nju.
Fantazija, noć.. Miris kiše, proleća, sve je to prestala da oseća. Bila je samo bleda kopija njegovog pogleda, oduzeo joj je dušu, oduzeo joj je mir.
Neshvaćena, tražila je samo novu mogućnost da jednim delom sebe bude ponovo slobodna.
„Tu si?“ prišla joj je tamna sena dugih prstiju, satkana od eteričnih čestica. Svu svoju energiju uperio je u nju. „Mi se poznajemo“, odgovorila bi tiho, posmatrajući njegov pogled ispod oka.
„O, da i to odavno“ rekao joj je smirenim tonom, pri čemu je njena sva pažnja bila usmerena ka njemu. Osetila je kako je podilazi jeza, kišu koja je padala napolju više nije mogla da čuje, svetlost dana da oseti. Padala je u očaj u neminovni ponor koji je zjapio pred njom otvarajući svoje čeljusti, spreman da je svakog trenutka proguta.
„Da li je ovo ružan san?“ pitala se tiho šarajući pogledom po sobi. Svetlost je bila sve slabija, činilo se kao da se gasi. Uhvatio ju je nemir, strah, i nestrpljenje.. buljila je u prazno gubeći svaki kontakt sa stvarnošću.
Znala je da se nešto dogodilo od kad se srela sa senom da su oči kao prozor duše prilikom pogrešne projekcije zarobile njenu dušu, zauvek ili na neko vreme uzimajući joj pri tom i radost i sreću i mladost. Sena je polako nestala. Nestala je zauvek ali je uvek bila tu negde, prisutna i spremna da deluje, kada se najmanje bude nadala.
Bez duše, bez snage bez milosti. Proganjala ju je tiho sena iz prošlosti. Bila je samo bledo telo jer joj je duša bila uzeta zarobljena u njegovom pogledu dok se opet ne sretnu. A da li će se sresti?
Pitanja su joj parala dušu, patnja koja je bila toliko intenzivna uzimala je svoj danak. Hladno februarsko jutro, sumaglica je pretvarala poslednje tragove snega u večnu iluziju isprekidanog zimskog pomalo otegnutog sna.
I opet taj glas... Iste oči... Isti prizor.. Sena je stajala pred njom pružajući joj svoju eteričnu ruku, nadvijajući se nad njom, pokazivajući svoje drugo lice, ovog puta mnogo nežnije..
Hladnoća koju je osećala u telu bila je manje zastupljena, više nije moglo da se poredi to što oseća sa stvarnim stanjem njene svesti.
„Ja..“ poče pomalo izgubljeno..
„Znam - odgovori sena, - nije bitno kojim putem idemo, bitno je kakvom cilju stremimo.Mi smo projekcija stvarnosti kakvu zamislimo.“
Osetila je veliko olakšanje i ponovo taj isti pogled kojim je čini se ponovo uspostavila kontakt sa dušom koja je uzela njenu dušu, na kratko...
„Slobodna si, idi.. „ Reče joj tiho i nestade. Zadnji put je tad videla senu, senu koja joj je ponovo vratila dušu. Sada je ponovo bila ona stara mogla je da razmišlja oseća, da voli i bude voljena. Duša joj je napokon bila vraćena a ona nije bila samo telo čije su misli i emocije bile usmerene prema seni, već je ponovo počela na pravi način da doživljava svet oko sebe. Da udahne punim plućima i oseti ponovo proleće...
Autor: Milena Samardžić
