Goblin

Između mališana i njegovog dede postojao je prećutan dogovor – o ćutanju. Ipak, izgledalo je da su se ćutanjem vrlo dobro razumeli. Treptaj, pomeranje obrva, savijanje vrata ili promena u ritmu koraka mogla je imati neko, samo njima dvojici jasno značenje. Retko su razgovarali telefonom. Čestitali bi formalno praznike jedan drugom i to bi bilo sve.Šetali su uz brdo, kroz šumu. Slušajući korake svog unuka, deda je znao kada da se okrene i pogleda mu u oči.

“Deko, umorio sam se!”, govorio je pogled deteta. Deda ga je hrabrio istim glasom.

“Evo, samo što nismo stigli, hajde luče dedino.”

Provlačeći se kroz staze obrasle žbunjem došli su do ostataka stare tvrđave. Staza je skretala pored zida, do kapije kraj koje je stajala ukopana kamena ploča. Udarac dedinog štapa u ploču odzvanjao je dubinom brda, dajući mališanu do znanja da tu postoji hodnik, da se zakopan ispod tvrđave krije neki drugi svet, jednako velik kao njegov, ali izuzetno opasan i užasan za svakog ko je naviknut na sunčevu svetlost. Prošli su kroz kapiju i izašli na zaravnjen plato na vrhu brda, sa kojeg se uzdizala kula. Vrh se obrušio u njenu unutrašnjost, pa je kula izgledala kao da je po sredini najvišeg prozora pregrizla neka ogromna zver. Čitav plato oko kule bio je obrastao divljim ružama. Bila je rana jesen i grmovi su bili puni krvavo crvenih šipuraka. Sunce je zalazilo i bacalo na plato dugačke, magično izuvijane senke, pa je mesto na kojem su stajali odavalo utisak davno bačene kletve i prisustva utvara koje vekovima tumaraju tuda uzaludno tražeći svoj mir.

Mališan se zaustavio kraj zapadnog zida kule. Tu, odmah izad zemlje, bila je uzana pukotina u zidu koja je vodila u unutrašnjost. On se nagnuo i u hladnom vazduhu koji je strujao ka njemu pokušavao da razazna šta se nalazi sa druge strane. Deda je gledao ka prepolovljenom prozoru, strepeći da ih trenutak poklapanja senki njegovih okrnjenih ivica sa nekim zamišljenim linijama na kuli ne zatekne na tom mestu.

“Hajdemo.”

“Deko, šta ima unutra?” Odbijao je mališan da krene. Slutio je da tu postoji nešto za šta u jeziku ćutanja njega i njegovog dede još ne postoji termin.

“Jedno čudovište.”

“Čudovište? Koje čudovište?”

“Goblin.”

Dečak se još više nagnu nad pukotinom i prstima premeri njen obim, tražeći način kako da prođe kroz nju.

“Hoću da ga vidim.”

“Nemoj, luče dedino, strašan je jako.”

“Kako?”

“Ceo je od ružinog drveta, svuda po telu su mu bodlje. Nema oči, nego samo rupe, crne, pa sve gleda tako, kroz mrak. Ima po trideset šest prstiju na svakoj ruci, i svaki prst mu je trn od ruže. Ni kosu nema, nego mu iz glave rastu ružine grane.”

“A jel mu rastu šipurci na glavi?”

“Jeste, rastu, al on ih bere i jede.”

“Nije strašan, deko, hoću da ga vidim.”

“Opasan je, ako te vidi, može da ti ispriča strašnu priču. Jako strašnu priču, koja se posle obistini. Može da ti ispriča kako ti umre deda i ti ostaneš sam u šumi.”

Dečak ustade, skloni se od pukotine i pribi uz dedine pantalone.

“Hajdemo kući, deko. Baka će nas čekati...”

Dok nisu izašli iz šume, dečakova usta bila su ušivena strahom. Kada su se našli na asfaltu i kada su se pred njima ukazali obrisi poznatih seoskih kuća, počeo je da postavlja pitanja o Goblinu i njegovim pričama:

“A jel može On da dođe kod nas u Novi Sad?”

“A kod tebe deko, u dvorište, u kuću, jel može On da uđe?”

“Hoće li On sad mene tražiti da mi ispriča priču kako ćeš ti da umreš?”

“A jel ti ipak nećeš da umreš, a deko?”

Deda se već hiljadu puta pokajao što se oslonio na tako radikalne metode da unuka odvuče od kule.

“Jel mogu ja njega da ubijem?”

“Možeš.”

“Da ga isečem sekirom?”

“Ne mora, možeš i trimerom za živu ogradu.”

“Ali ja ne umem da upalim trimer...”

“E onda je najlakse da ti njemu ispričaš strašnu priču, o tome kako neko drugi njega iseče trimerom.”

“I on će onda umreti?”

“Sigurno.”

GOBLIN

Pejin. Njegovo ime bilo je Pejin. Tamo gde se rodio, njegovo je ime skidalo šešire, spuštalo čela, ili udaralo sa dva ispružena prsta desnom pesnicom u levo rame, u znak poštovanja.

Njegov je daleki predak bio Pejo iz Kupinova u Sremu, koji je naslednike zavredio da nose njegovo ime kada je 1566 godine od Turaka za 3000 akči otkupio slobodu i posede manastira u Vrdniku. Njegov je dalji rođak bio niko drugi do Ivan Pejin, čuveni ženskaroš ondašnjeg Novog Sada, za kojeg se govorilo da je osvojio toliko tela i duša strankinja, koliko se u celom gradu žena nije dalo izbrojati. Lokalne lepotice izgubile su se u tom broju koji je više podsećao na vojnike i velike bitke iz udžbenika istorije, nego na bivše ljubavi jednog čoveka. Njegova je baba-tetka bila Divna Pejin, vlasnica najposećenijeg noćnog kluba u istoriji gradskih izlazaka, mesta gde se dugo godina, oko table sa njenim imenom i nazivom lokala, pisala istorija Novog Sada.

U zemlji u kojoj je živeo, na jeziku koji se tu govorio, njegovo je ime imalo sasvim drugo značenje. Bol. Zvali su ga, iskrivljeno, Pein.

Kao u polusnu, ili bolje rečeno - polukošmaru, prošao je kraj prodavca voća koji mu je u ruke uturio kutiju punu zrelih kupina. Nestvaran kao i drugi likovi koji su se smenjivali pred njim, ovaj je prodavac na ne više od dve sekunde postao deo njegove svesti, ubravši tek toliko pažnje da mu kaže koliko je dužan.

Sa kupinama u jednoj i voznom kartom u drugoj ruci stajao je na železničkoj stanici i čekao da se otvore vrata hodnika koji je vodio u voz. Misao ga je pretekla i pobegla mu kroz sigurnosni hodnik, u voz i odatle u betonski tunel. Nekada su ljudi na stanici, podsetio se, ulazili direktno u vagone i vozovi su putovali pod otvorenim nebom, lišeni tesnih betonskih tunela obojenih bledom neonskom rasvetom.

S vremena na vreme, neka bi nesretna duša svojevoljno napustila telo na šinama. Obično se to dešavalo u blizini stanica, pa je doneta odluka da se pristup pruzi oko njih ograniči zidom i sigurnosnim hodnikom, čija bi se vrata otvarala samo dok je voz u stanici. No, to nije sprečilo samoubice da svoju poslednju šetnju produže za kilometar ili dva, pa se vremenom svaka pruga okovala betonom. Zli jezici u redovima pred sigurnosnim tunelom govore da su za to zaslužne farmaceutske industrije, koje su suzbijanjem samoubistava na prugama htele da nateraju jadnike da kupuju velike količine skupih lekova kojima bi se predozirali, a sve u cilju ostvarivanja većeg profita. Ova buđava tvrdnja, koliko god nalikovala na izlizane šablone iz filmova o teoriji zavere, polovično je bila istinita. Farmaceutske industrije nisu bile umešane, ali razlozi za podizanje sigurnosnih tunela daleko su bili od humanih. Nikog nije bilo briga za ljude kojima je bilo svega dosta (ili im je svega bilo premalo), već su kašnjenja vozova zbog čestih suicida na prugama postala preskupa za železnicu. Uštede radi, putovanja vozom pretvorila su se u monotona strujanja kroz zatvorenu cev, čija su se vrata, kao prenosni kanali na ćelijskoj membrani, otvarala pred putnicima među kojima je stajao i on, gospodin Pejin, sa kupinama u jednoj i voznom kartom u drugoj ruci.

Na karti, u polju za oznaku razreda, stajalo je rimsko 'jedan', što je značilo da će umesto običnog prozorskog stakla iza kojeg se smenjuju betonski blokovi, gledati u sens-skrin. Bio je to ekran uramljen u finu imitaciju drveta, koji je prepoznavao raspoloženje putnika u kupeu i na osnovu toga birao koju će od nekoliko hiljada tema prikazivati. Na tankom LCD ekranu putnici bi gledali kako mimo njih promiču živopisni predeli: planinski pašnjaci iz nekog davnog proleća i na njima bele krave sa crnim flekama u oblicima kontinenata, drvene kuće ukrašene žardinjerama iz kojih su visile muškatle, polja suncokreta, procvetalog maka, vinogradi, maslinici, obale od žutog peska, šume bora ili šume lovora. Povremeno bi sens-skrin prikazao kako voz prolazi pored Ulurua u Australiji, Nojšvanštajna u Nemačkoj, kroz Sogukčešme sokak gledajući nekad na Aja Sofiju, nekad na Topkapi palatu gde su živeli sultani Otomanske imperije, a nekad bi se pogled razbuktao iznad kanjona reke Kolorado, dok voz prividno prolazi preko mosta koji nikada tu nije stajao. Ukoliko bi sens-skrin detektovao dete u kupeu, prikaz bi se obogatio životinjama i likovima iz igara i crtanih filmova.

Gospodin Pejin je prolazio kroz vagon tražeći prazan kupe, sluteći da bi sens-skrin pred drugima mogao da demaskira njegovu izgubljenost, haos koji ga je rasparčao i nastavljao da prožima razbijene delove. I bez pametnog uređaja, saputnici bi prepoznali očaj, koji se, činilo mu se, slivao sa njegovog lica kao masna farba i ostavljao fleke na odeći. Najzad, našavši prazan, ušao je, seo na sedište do sens-skrina, na kolena oslonio laktove, a u šake spustio glavu, pretešku da bi je držao uspravno. Da je imao oči na potiljku video bi kako se na panelu iznad njegovog sedišta uključila reklamna traka na kojoj su se smeškale lepotice u uniformama konduktera. Nakon što su mu poslale poljupce za srećan put, rastopile su se i ponovo kristalizovale u svima poznate građevine, spomenike ili ulice, plaže sa slobodnim ležaljkama i suncobranima. Slike su se potom zamutile i pustile da preko njih pređe logo železnice. Zatim se sve ugasilo. Kupe u vagonu prve klase bio je čist i uredan, kao da nikada ranije niko u njega nije kročio, a senka gospodina Pejina koja je padala preko zatvorenih vrata kao da je bila tu da osigura da više niko u njega ne uđe. Konačno sam, oslobođen straha da će ga drugi ljudi videti i gledati u njega kao da je uradio štogod nepristojno, gospodin Pejin je pustio da ono što ga steže i guši izađe iz njega kroz rečenicu na njegovom maternjem jeziku:

 “Pun mi je kurac svega!”

Počeo je da plače. To je probudilo sens-skrin koji je počeo da plače sa njim. Na ekranu promicali su tužni pejzaži Panonske ravnice: kao katran crna zemlja na golim njivama čiji se krajevi savijaju na horizontu, kasni novembar i kiša. Nebo, sivo i teško kao olovo, a kiša od one vrste koja pada na sprovodima bliskih prijatelja i rođaka. Bacio je vodeni pogled na ekran i znao je – po takvoj su kiši sigurno ukopali strica Miroslava koji je mlad poginuo u saobraćajnoj nesreći, po istoj takvoj kiši je plakao ceo komšiluk i prijatelji i rođaci kada su poslednji put gledali njegovu baku Dobrilu. Od svih ljudi na svetu, ona mu se umela najviše obradovati i najtoplije nasmešiti. A sada, nje više nema. I već je dugo nema, što ne bi bio toliki problem, da njegov posao nije takav da ga prečesto podseća na nešto izgubljeno, mrtvo, zatrpano zemljom ili vodom, progutano olujom ili plamenom, oteto, srušeno, slomljeno. Gospodin Pejin je radio za osiguravajuću kompaniju, kao veštak na utvrđivanju štete. Ponekad se pretovaren mukama koje je svakodnevno gledao i unosio u beležnicu pitao da li na svetu zaista postoji neko srećan, ili su oni koji izgledaju srećni samo stavljeni na red čekanja za najveću moguću propast i strahotu.

“Molim Vas, nacrtaj mi ovcu!”, nisu bile reči malog princa, već crnog dečaka koji je izgubio sve u naletu oluje koja je srušila njegovo selo od jeftino i aljkavo sastavljenih kuća. Majku odavno nije imao, a mršavo telo njegovog oca odneo je vetar dok je pokušavao da spase dečaka i njihovu jedinu imovinu – jednu ovcu, koju je dečak sada držao u naručju. Bila je mrtva. Usta su joj bila otvorena, jezik isplažen, pogled zamućen plavom skramom što joj se razlila preko očiju. Glava se tužno klatila, držeći se za telo tek kožom i vunom namočenom krvlju.

“Umrla je sa hiljadu različitih smrti”, presekla ga je misao kada je tog jutra video dečaka sa mrtvom ovcom. Prvo su joj slomili lobanju kamenom, onda su je živu zakopali, onda su je ostavili u zapaljenom toru da izgori. Blejala je bespomoćno i neutešno, suze su joj se sirile u plavu skramu dok su je plamenovi nemilosrdno lizali, pretvarajući sporo i bolno, njeno mekano runo u pepeo. Onda su je boli, sekli, gazili kamionima, podavali lavovima i leopardima, da bi je tako rastrgnutu nemarno vezali za rampu i kad su prva kola tuda prošla, rampa se podigla i obesila ovcu. Svaku je smrt umirala jednako bolno kao prvu, pa čak ni poslednja nije donela olakšanje. Zid komšijske kuće pao je preko nje i zdrobio joj vrat. Glava joj je ostala napolju, na kiši, da gleda kako njen hranitelj nestaje u oluji, dok njoj najdraži ljudski stvor, mali crni dečak, preživljava svu njenu bol. Glas mu se razdire od plača. Pruža joj ruke i moli je da ne umre, moli je da ostane sa njim, jer nikog drugog osim nje nema i nikog neće voleti kao što voli nju. Nemoćna da mu udovolji, ona odlazi. Preko isplaženog jezika, u blato joj curi krv, ističe njena ovčija duša, a na oči joj pada plavi veo smrti.

“Molim Vas, nacrtaj mi ovcu!” Kao da će crtež ovce sa otvorenim očima i bezbrižnim osmehom izbrisati olujnu noć... Ili možda nije baš to rekao? Ljudi iz srušenog naselja govorili su čudnim narečjem, verovatno je dečak rekao nešto kao “zadavili su mi ovcu”, ili “vratite mi ovcu”, ili “vratite mi oca”. Biće da je ovo poslednje. Štagod da je rekao, to je iz sećanja gospodina Pejina iskopalo reči malog princa i tužan utisak koji je imao kada je prvi put čitao priču o dečaku koji živi sam na planeti. Dešavalo mu se, često, da reči pogrešno čuje, da od jedne ili dve reči napravi tri ili četiri druge koje su zadržale zvučnost, ali su pobegle daleko od originlanog smisla. Kao po pravilu, od svih mogućih značenja, uvek bi izabrao najtužnije.

Neretko bi u nečijem govoru prepoznavao reči iz drugih jezika, uglavnom maternjeg, a ponekad i ruskog, koji je učio u srednjoj školi. Kad bi zbog toga ispao glup, tešio se kako svakog dana novinari izvrću reči do te mere da ni od originalne zvučnosti ne ostane puno. Ljudi kao što je on, za vreme pauze na poslu, u trenucima obamrlosti mozga, čitaju jednom već izvrnute reči u novinama, koje kroz uši prolaze kao turbulentan tok teksta rastopljenog u zamišljene zvukove. Razume se da do svesti tada dolazi ideja drugačija od one koju je novinar imao kada je pisao tekst, a dva puta drugačija od one koju je sam čuo. Reči iz novina bile su kao staklarija koja se prevozila teretnim brodom – lomili bi je jednom pri utovaru i drugi put pri istovaru. Ako bi utovar i istovar bili vanredno grubi, raspakovala bi se samo gomila slomljenog stakla i ceo proces od vađenja peska, preko duvanja stakla u fabrici, do transporta, bio bi uzaludan. Ako bi se to još napisalo u novinama i pročitalo iz njih, staklo bi se slomilo još dva puta. Gledan kroz novine, čitav je svet izgledao kao slomljeno staklo – u dva dodatna navrata upropašten i nadasve uzaludan.

Na sedištu preko puta njegovog ležale su ostavljene dnevne novine. Na naslovnoj stranici neki je političar pretio ispruženim kažiprstom. Naslov je proricao finansijsku apokalipsu. Nešto sitnijim slovima, ispod ovog, drugi je naslov govorio o nečijoj tragičnoj smrti. Gospodin Pejin je gledao u presavijene novine, bez najmanje namere da ih pokupi i pogleda šta je u njima napisano. Znao je, na središnjoj dvolisnici, ispod masnim crnim slovima ispisanog “crna hronika”, bila je i priča o naselju uništenom u oluji. Možda i slika dečaka sa mrtvom ovcom u rukama. Možda i transkript njegovog bolnog “Molim Vas, nacrtaj mi ovcu!” Da, tako bi tekst trebao da počne. Nastavio bi se slovima koja mumlaju tužbalicu ili sviraju rekvijem. Na kraju, slova bi usmrtila dečaka, a svako ko bi pročitao čitav tekst umro bi od tuge. Nema potrebe otvarati novine. Novine pišu ono što čitaoci podsvesno žele da pročitaju. Sretno zaglupljena čitalačka publika guta crnu hroniku, ne bi li kod sebe proizvela i najmanji osećaj, koji bi im poslužio kao dokaz da su kadri da osećaju, da još uvek nisu mrtvi. Mrzeo je čitalačku publiku. Mrzeo je novinare. A najviše od svega, mrzeo je svoj posao koji mu je tako surovo bacao istinu u lice.Vreme je proticalo i bez čitanja novina, udavljeno u jednoličnim novembarskim slikama sa sens-skrina i mislima koje je u sebi izgovarao, polako i jasno, kao da ih nekome diktira.

Vrata kupea su se otvorila i otkrila pojavu u crnim najlonskim pantalonama za jednokratnu upotrebu i ne boljoj košulji, beloj, sa kragnom uprljanom mešavinom masnoće i prašine, koja se uvek zapati na voznim sedištima drugog razreda. Iz kragne dizao se vrat, prezategnut kravatom. Na prvi pogled, nije se moglo reći da li se radi o muškarcu ili ženi, pošto nije imalo dovoljno ni od jednog ni od drugog. Tip osobe kojoj posmatrač poželi da skine pantalone ne bi li zadovoljio znatiželju otkrićem polnog organa koji se u njima krije, ali se uplaši pri pomisli da bi ispod pantalona mogao da nađe samo žičani kostur i gomilu elektronike i mehanike koja pokreće noge. Pogled, zamućen, koji govori: “Ja više ništa ne želim, ja ne postojim” i blag, ispran izraz lica koji očekuje da mu se izjavi saučešće. U desnoj ruci osoba je držala brošuru, naslovnicom okrenutom prema gospodinu Pejinu. Na naslovnici bio je mladi par kojima je Isus pokazivao brošuru, na čijoj je naslovnici bio mladi par sa Isusom koji je držao brošuru na čijoj je naslovnici mladi par gledao u Isusa koji im pokazuje brošuru sa beskrajno ugnježdenim naslovnicama.

“Dobar dan, gospodine. Imate li minut vremena, želeo bih da porazgovaram sa Vama”, započe prilika glasom koji se, kao i fizionomija, nije dao pripisati ni muškarcu ni ženi,“Verujete li u Boga, gospodine?”

“Ne, izvinićete me, nije baš najbolji trenutak za razgovor.”

“Pravi trenutak, gospodine, jeste sad. Ako pogledate svet oko nas, videćete, Kraj je blizu! Jeste li razmišljali o tome?”

“Izvinite, zaista ne bih... Molim Vas.”

“Neću Vam dosađivati, samo mi recite: verujete li da će se Gospod Isus Hrist vratiti kao što je zapisano i doneti nam spasenje? Taj trenutak je mnogo bliži nego što izgleda. Sudnji dan će doći, naši ovozemaljski životi će se završiti i taj će čas obesmisliti sve naše dane koje smo proživeli bez ljubavi. Božije ljubavi.”

“Ostavite me na miru, molim Vas!”

“On, koji je umro zbog naših greha...”

“Ostavite me na miru!”, viknu gospodin Pejin. Misionar (ili misionarka) uputi mu je izvinjenje i zatvori vrata kupea za sobom.

Na sens-skrinu, u sred zemljanih pejzaža Panonske nizije, ukazala se Golgota, sva u kamenu. Na njenom vrhu, pobodeni krstovi i na njima razapeti misionari, zadavljeni prezategnutim kravatama. Umiru zbog naših grehova. Niko nije uzeo brošuru sa rekurzivnim naslovnicama, niko nije sa njihovih usana saslušao reč Gospodnju i oni umiru, izmučeni, usamljeni i lišeni bilo čije pažnje i razumevanja. Gospodin Pejin ponovo jeca, ovog puta žaleći za razapetim misionarima i osuđujući sebe kao Judu koji ih je izdao.

I dok je sa glavom ponovo u šakama zamišljao crnog dečaka kako u naručju drži misionara zadavljenog kravatom i plače za njim, vrata kupea su se ponovo otvorila. Izgleda je voz pre toga stao, što mu je promaklo jer je sens-skrin nastavio da prikazuje pejzaž u pokretu. Na vratima je stajala mlada žena, kratke kose i vitkog stasa.

 “Izvinite, je li slobodno?”

“Da, naravno, izvolite.”

Jedan jedini korak, koliko joj je trebalo da dođe do sedišta, ispunio je kupe atmosferom nežnosti dovoljnom da razbije kišu na sens-skrinu. Sedela je na ivici sedišta i gledala oko sebe, u krov kupea, u prazna sedišta, u upravo uključeni reklamni pano iznad glave gospodina Pejina. On je bacao kratke, stidljive poglede na nju i pitao se, da li je uvek tako nasmejana i mila, ili se obradovala reklami železnice kao što se deca raduju pesmicama u crtanim filmovima. Sens-skrin je napustio beskrajnu panonsku depresiju i nastavio da vodi voz kroz šumu. Usporio ga je pred tunelom, koji se gospodinu Pejinu učinio čudno poznatim. Prigušena dnevna svetlost na zidovima tunela otkrivala je stihove:

“Sada smo bezbrižni, laki i nežni...”

Na izlasku iz tunela bio je proplanak na kojem je pasla srna. Podigla je glavu i pogledala gospodina Pejina. Kao postiđen što se zagledao u srnu na ekranu, on brzo skloni pogled i u tom uhvati pogled svoje saputnice. Oseti se obaveznim da nešto kaže.

“Putujete... daleko?”

“Ne, samo do sledeće stanice. Do Fistikvila. Vi?”

“Malo dalje. Dževizvil.”

“Oh. Lepo. Živite u Dževizvilu?”

“Ne, radim tamo. Mislim da ne bih mogao živim u toj gužvi. Mada, u stvari, veći deo dana provodim tamo. Imam stan na Terejagi Haitsu. Tamo, uglavnom, samo prespavam.”, reče gospodin Pejin i nevešto se nasmeja, “Vi ste iz Fistikvila?”

“Da.”

Sens-skrin je nakon izlaska iz šume prikazivao padine sa drvenim bungalovima. Izgledalo je kao izletište. Grupica ljudi na središnjem platou između bungalova igrala je badminton. Nešto dalje od njih, na ćebetu raširenom na travi, sedeli su mladić i devojka. Usne su stopili u uzavreli poljubac i polako su klizili u poluležeći stav. Tišina u kupeu bila je opasna – u tišini, misli su se lako oslobađale svojih lanaca, a pokvareni uređaj omogućavao im je da prodru u materijalni svet i tu nadjačaju prethodno izgovorene reči. Morao je nešto govoriti, nešto obično, neke stvari koje inače govore slučajni saputnici u kupeima.

“Vi ste...”, izgovori gospodin Pejin, u trenutku dok je saputnica počinjala svoju rečenicu sa: “Recite mi...” Oboje se nasmejaše, a zatim se on izvini i zamoli je da ponovi pitanje.

“Htela sam da Vas pitam da li često putujete.”

“Relativno često, da, može se reći. Takva je priroda posla.”

“A čime se bavite?”

“Radim za osiguravajuće društvo.”

“I jedan moj komšija radi u osiguravajućem društvu. Kada je izgubio posao u državnoj administraciji, niko nije hteo da ga zaposli, pa je morao da postane agent u osiguravajućem društvu.” Gospodin Pejin se osmehnu.

“Oh, izvinite. Nisam mislila da Vas uvredim, nisam želela da ispadnete glupi zbog toga što radite... Mislim, niste glupi, verovatno, jer ja vas ne poznajem, pa ne mogu da kažem da li ste glupi ili ne... Možda Vi i jeste, ovaj... Jao, moj prokleti jezik, tako često je brži od pameti!”, reči su se zapetljavale, a osmeh gospodina Pejina postao je iskreniji.

“U redu je. Posao jeste takav, ja ne bežim od te činjenice. I voleo bih da mogu da radim nešto drugo u životu. Ne uživam previše u tome što radim. A vi se bavite sa...”

“Ja sam profesor likovne kulture...”

“Divno!”

“... u popravnom domu za maloletnike.”

“Oh.”

“Nije strašno, deca su zaista divna. Jedino što mi smeta kod posla je što svaki dan moram da putujem. Obično idem drugim razredom i obično je u kupeu mrak, pa ne mogu ni da čitam. A i svakakvi ljudi putuju u drugom razredu, desilo mi se nekoliko puta da me pokradu. Ponekad se častim doplatnom kartom za prvi razred. Vi? Jeste li često u prvom razredu?”

“Uglavnom. Uvek, u stvari. Osiguravajuće društvo mi refundira troškove putovanja.”

“Lepo sa njihove strane. Vode računa o svojim zaposlenima. A kada idete na godišnji odmor, putujete isto vozom?”

“Nisam bio na godišnjem odmoru već nekoliko godina. Od kada sam se zaposlio, u stvari. Ne znam, kada bih otišao na godišnji odmor, verovatno ne bih išao vozom. Mislim da bi me to previše podsećalo na moja službena putovanja.”

“Ne prijaju Vam službena putovanja?”

“Uglavnom nisu prijatna.”

“Ja nikada nisam bila na službenom putovanju. Ali zato preko leta imam dva meseca odmora i preko zime...”Običan razgovor slučajnih saputnika prekinuo je kondukter. Ušao je i ljubazno zamolio da pregleda karte. Foto-osetljivom olovkom zableležio je bar kodove štampane na kartama i pre nego što će izaći, upitao je:

“Idete na medeni mesec?”

“Ne, slučajno putujemo u istom kupeu.”, sa čuđenjem odgovori gospodin Pejin. Kondukter pogleda ženu, zatim gospodina Pejina, sa istim čuđenjem.

“Tema koju prikazuje sens-skrin zove se Medeni mesec. Prikazuje se kad se detektuje mladi bračni par u kupeu.”

“Ah, da, primetio sam da je uređaj neispravan”, odbrani se gospodin Pejin, “Dok smo stajali na prethodnoj stanici...”, okrete se prema dami, kao da traži njenu potvrdu.

“Jufkahamur hil.”

“...na Jufkahamur hilu, sens-skrin se ponašao kao da je voz još uvek u pokretu.”

Kondukter polgeda na displej svog džepnog računara. Još uvek je na njemu stajala lista poslednjih čekiranih karata. Uverivši se da je par što sedi u kupeu ušao i da izlazi na različitim stanicama, prebaci pogled na sens-skrin i prezrivo dobaci:

“Pa, nikada ne možeš verovati programerima u potpunosti...”, zatim se okrenu prema gospodinu Pejinu: “Vi niste programer, zar ne?” Nakon što se uverio da ga nije uvredio jer je ovaj odrečno klimnuo glavom, kondukter im je poželeo srećan put i izašao.

Iako je na sens-skrin i njegovog tvorca kondukter udario pečate neuračunljivosti, gospodin Pejin osećao je nelagodnost. Umesto da simulira prozor, ekran je preuzeo ulogu ogledala njegove ličnosti i njegovog trenutnog raspoloženja. Osećao se ogoljeno. Plašio se da bi ga sens-skrin svakog trenutka mogao prikazati golog u holu tržnog centra, ispred platna na kojem se projektuju njegove razuzdane misli. Ta divna saputnica ne samo da bi bila svedok svemu tome, već bi se njegova sramota razlila i po njoj. Stajala bi kraj njega, njegovom krivicom razodenuta, a njeno savršeno telo, njena koža nežna i meka kao svila našla bi se na udaru svačijeg prljavog pogleda.

“U najboljem slučaju...”, govorio je sebi, “...na ekranu će se zaista pojaviti ogledalo. Videćemo odraz kupea, naša lica i naša tela. Sa razglasa zasviraće muzika, neka nežna melodija u tro-četvrtinskom taktu. Mi ćemo se kratko pogledati, zatim ustati i zaplesati valcer. Kupe će izrasti u prostranu balsku dvoranu sa klerestorijumom, sa čijih će prozora na nas padati zraci mesečeve svetlosti. A onda će se između nas promoliti crni dečak sa mrtvom ovcom u rukama i reći... O Bože...”

U glavi su se smenjivale slike nežnosti i patnje. Za trenutak bi zamislio svoju saputnicu, kako ga ljubi pred kaminom u kojem pucketa vatra. Dok bi svlačila košulju i puštala njegovu glavu da utone u blaženstvo njenih grudi, on bi začuo plač. Isprva, učinilo bi mu se da je plač dečiji, ali bi se ubrzo iskristalisali glasovi roditelja koji dozivaju svoju izgubljenu decu. Ili bi iza njenog ramena video svog kolegu Brajena Springsa kako se pozdravlja sa svojim ocem u bolnici, veče pre zakazane operacije. Hirurški zahvat je jednostavan i već sledećeg dana otac može da se vrati kući. Stari gospodin Springs je miran, smeši se i šali se sa sinom. Kaže: “Sve će biti u redu.” Bile su to poslednje reči koje je Brajen Springs čuo od svog oca. Nakon što je zaspao od anestezije, nije se probudio. Gospodin Pejin pokušao je da se seti poslednjih reči koje je čuo od svog oca, koji je umro dok je njegov sin bio u drugoj zemlji, hiljadama kilometara daleko.

Sens-skrin je još uvek bio zabavljen medenim mesecom. Ekran se punio slikama turističkih destinacija popularnih među tek venčanim parovima. Fidži. Maldivi. Venecija. Tačnije, fasada neke poznate Firentinske građevine usađene u ulicu koja se izdizala iz kanala. Zgrada je imala hiljadu prozora koji se gospodinu Pejinu učiniše beskrajno tužnim, kao da su se iza njihovih zatvorenih žaluzina od sretnog sveta krili najveći usamljenici. Setio se uvek spuštenih roletni na svom prozoru u Terejagi Hajtsu. Teško da bi se mogao setiti kakav je pogled kroz taj prozor.Vi ste oženjeni?”, prekinula je ona tišinu koju je kondukter ostavio za sobom.

“Ne... U stvari, može se reći da sam oženjen svojim poslom.”

“Znate šta, mislim da ovaj ekran u stvari dobro radi. Radi i bolje nego što se od njega očekuje.”

“O, ne...”, zacvileo je u sebi gospodin Pejin, “Evo, dolazi...”

“Vidite, kad smo govorili o putovanjima vozom, ja sam pomislila na medeni mesec. Oduvek sam zamišljala kako na medeni mesec idem vozom, prvom klasom. I ekran je pročitao moje misli. Da li se Vama nekada desilo da Vam ekran pročita misli?”

“Nisam primetio... Ne, mislim.” Lagao je.

“Šteta. Mislim da su ovi uređaji, ukoliko rade kao ovaj naš, zaista dobra stvar. Ljudi koji su stidljivi lakše bi započinjali razgovor, lakše bi se razumeli. Manje bi lagali jedni druge. Ne volim kad ljudi lažu.”

“Da, to ume da bude vrlo je neprijatno...”, rekao je gospodin Pejin imajući na umu slučajeve iz svoje beležnice. Svakodnevno se susretao sa prevarantima koji su se trudili da izvuku novac od osiguranja tako što su lažirali nesreće. Sebičnost i prevrtljivost širila se gore od bilo koje zaraze. Nervirali su ga, naravno, lažljivci, ali mu je daleko teže padalo kada se pokaže da prevare nema i da je nesreća istinska. Od buđenja do počinka, njegova stvarnost je bila takva da je jedini spas od patnje bila prevara, sebičnost, laž. Takav je bio posao. Neki od toga potpuno otupe i postanu hladni i bezosećajni, a neki počnu da proživljavaju svaku patnju kao svoju.

“Bol!”, čuo bi svaki put kada bi ga neko oslovio imenom. Svaki put bi, ponovo i ponovo, u njegovu glavu dolazile slike, viđene očima onih koje su te slike najviše bolele. Postajao bi dečak sa mrtvom ovcom u naručju. Brajen Springs sa telefonskom slušalicom dok mu javljaju da mu je otac preminuo. Postajao bi majka devetogodišnjeg deteta koje je pogodio zalutali metak dok je pilo šolju mleka ispred prozora. Majka koja je, nemoćna da izmeni kletvu trenutka, gledala smrt svog deteta iz drugog kraja sobe.

“Boooool!”, odzvanjalo mu je u glavi dok se oko ubijenog deteta prosuto mleko bojilo u crveno.

“Gospodine, je li sve u redu?”, prenuo ga je glas saputnice, umilan kao cvrkut, a opojan kao mantra. Na trenutak, on je uspeo da se oslobodi svog imena. Umiren njenim pogledom, nasmešio se i rekao:

“Da, malo sam samo umoran, možda mrvicu gladan...”

“Bilo bi dobro da pojedete te kupine. Dobro je što ih imate uz sebe. Ja moram izdržati do Fistikvila. Kafeterija na stanici u Jufkahamur hilu nije radila danas, nisam mogla ništa da kupim.”

“Uzmite onda moje kupine.”, ljubazno reče gospodin Pejin i pruži kutiju sa kupinama na koju je zaboravio još kada je ušao u kupe.

“Ali Vi ćete ostati gladni! Nisam htela da ispadne kao da tražim, izvinite...”

“Ne, u redu je, podelićemo. Molim Vas, uzmite. Želim da ih Vi uzmete.”

“Hvala Vam. Oh, opet taj moj jezik, brži od pameti...”

Kupine su nestajale u njihovim usnama dok su se gledali kao neko ko se poznaje oduvek, a godinama se nije video. Nesposobni da situaciju pokriju nekim običnim, poznatim rečima, isprva su ćutali i samo razmenjivali osmehe. Ako bi kasnije i započeli neki razgovor, završili bi ga u pola izgovorene rečenice, opet osmehom. Bio je to divan i dug razgovor, sa vrlo malo reči, a puno razumevanja.

Sens-skrin je medeni mesec zamenio strujanjem betonskim tunelom, onakvim kakvim ga vide putnici drugog razreda. Tunel se zatim nastavio na pokretnu fabričku traku. Da se dvoje putnika u kupeu iole interesovalo za prikaz na ekranu, bili bi stavljeni u ulogu konzerve sa tropskim voćem, bili bi uredno spakovani, zatvoreni i bačeni u magacin. Svega nekoliko sekundi posle, ne poštujući kontinuitet vremena i prostora, sens-skrin je vodio voz kroz unutrašnjost crkve čiji su vitraži prikazivali scene iz Knjige Postanja, sa neznatinim odstupanjima od originlane priče. Adam u Rajskom vrtu, okružen pitomim životinjama i raskošnim biljkama, nosi naočare kakve je nosio Rej Čarls. Svira klavir. Na drugom vitražu Adam spava a Božija ruka iz njegovog grudnog koša izvlači kutiju sa kupinama. Na trećem Eva Adamu pruža papirnu kesu. Adam više ne nosi naočare. Na poslednjem, Adam i Eva goli, na konju, jašu u zalazak sunca. Crkva zatim, nestaje. Onda dolazi cirkus, čopor vesele, žive dečurlije koja gledaju ponije kako trče u krug i mečke kako plešu. Pa dugački baštenski sto sa mnogo stolica. Snedviči, sokovi i rođendanska torta. Opet puno dece i sretni roditelji koji se drže za ruke. Zatim mesto gubi značaj i na sens-skrinu su u krupnom planu međusobno stisnute šake, dodirnuti nožni prsti, poljupci i linije gde se dva tela spajaju. I osmesi. Na kraju, ponovo, neki običan predeo pored pruge. Sens-skrin prikazuje kako voz usporava, kao da ulazi u stanicu. Među putnicima koji čekaju na stanici je par koji u velikoj meri podseća na gospodina Pejina i njegovu saputnicu. Nose putne rance i jedan veliki kofer. Voz se zaustavlja kod table na kojoj je kurzivom ispisan naziv stanice: “Fistikvil”.Fistikvil! Moja stanica! Kako je brzo prošlo...”

Zahvalila mu se na društvu, poželela srećan put i istrčala. Uzalud je gledao u sens-skrin, nadajući se da će je videti još jedan put, barem na ekranu. Video je samo statičnu sliku, prazan vozni peron i tablu sa ispisanim nazivom stanice. Razmišljao je o sreći i nesreći, o dolascima i odlascima, o prolaznosti njegovog putovanja, radnog dana i života uopšte. Razmišljao je i postavljao sebi pitanja o misionarima, kondukterima, programerima, o njihovim stanovima koji možda liče na njegov, usamljenički i večito zamračen. Razmišljao je o Panonskoj niziji u kojoj je rođen, o Veneciji koju je toliko gledao na slikama da je verovao da poznaje svaki njen kamen koji se diže iznad nivoa mora. Sa druge strane, mislio je, tužno je koliko uopšte nije poznavao Dževizvil u kojem je provodio većinu svog vremena. Nije bio siguran da bi umeo da prepozna ni jedan prozor u Dževizvilu ako bi ga video negde van Dževizvila, na fotografiji, na primer. Nije imao ni najblažu predstavu ko i kako živi iza tih Dževizvilskih prozora. Pitao se, kako li izgleda njen prozor, u Fistikvilu. Pitao se da li će je ikada videti ponovo.

Već sledećeg trenutka, ona je ponovo bila tu, pred njim. Utrčala je u kupe i pružila mu papirnu kesu sa logoom, imenom i adresom stanične pekare u Fistikvilu.

“Nadam se da sam pogodila ukus.”

“Hvala ti, zaista nisi trebala...”

“Hvala tebi. Vidimo se!”

Probivši se kroz reku putnika koji su ušli u Fistikvilu i tekli hodnikom nasuprot njoj tražeći slobodne kupee, istrčala je napolje nekoliko sekundi pre no što će se vrata na sigurnosnom hodniku zatvoriti. On je otvorio papirnu kesu i iz nje izvukao mafin. Mirisao je na cimet, na nezaboravnu toplinu jedne kuće pored koje je prošao nekad, kao mali, dok je napolju vejao sneg. Sasvim polako i oprezno prineo ga je usnama, kao da se radi o simbolu njenih usana. Bio je topao, mek, sočan, a slast suvog grožđa lepila se za jezik i nepca pretvarajući se u prijatno pulsiranje koje se širilo do vrhova prstiju. Zatvorio je oči i pustio da se ukus mafina stopi sa uspomenom na njen glas u melodiju u njegovoj glavi. Sens-skrin je pokazao kako voz polazi sa stanice i ubrzava, dok ulazi u polje bleštave svetlosti. Boja njegovih zatvorenih kapaka prešla je iz svetlo žute u crvenu. Od topline koju je osećao, stvorio je u glavi sliku kako se greje, do usijanja, kako i sam počinje da isijava bleštavu svetlost i pali stvari oko sebe. Panel sa reklamnom trakom iznad glave se topio, a na jednom od sedišta buknula je vatra. Lako je zahvatila novine ostavljene na sedištu preko puta njegovog. Jedan po jedan, listovi su se pretvarali u pepeo. Kada je plamen zahvatio i središnju dvolisnicu, začuo se čudovišni urlik i jedna ruka, bolno zgrčena, podigla se iz plamena. Ruka, koja je izgledala kao da je od ružinog drveta, imala je čak trideset šest prstiju na čijim su se vrhovima umesto noktiju nalazile ružine bodlje.

Prestravljen sopstvenom vizijom otvorio je oči. Sve je u kupeu još uvek stajalo na svom mestu, a sens-skrin je prikazivao neku sasvim običnu temu sa planinskim pašnjacima. Dovršio je mafin, obrisao ruke salvetom i pokupio ostavljene dnevne novine. Otvorio ih je po sredini i pogledao članke.

“Zanimljivo...”, reče u sebi, “Svaki članak u rubrici crne hronike potpisan je istim inicijalima – R.G. ”

Setio se svog detinjstva. Setio se dede, njegovih priča i njihovih pouka. Znao je šta mora učiniti.Pred bordom direktora osiguravajućeg društva “Šamuel i sinovi”, dva dana kasnije, našao se i izveštaj sa predlogom o korišćenju sredsatva iz Fonda za bezbednost i prevenciju štete, predat od strane šefa administracije internih fondova, gospodina Vebera. Fond za bezbednost i prevenciju štete bio je jedan od ključnih alata smanjenja troškova osiguravajućeg društva. Namena mu je bila da se obezbede ulaganja u unapređenje bezbednosti osiguranika, a sredstva su se odobravala za projekte kod kojih su procena obeštećenja i rizik od štete imali maksimalne vrednosti. Za rad na projektima bilo je angažovano čitavo jedno odeljenje od dvadesetak ljudi, a iza korporativne matematike koja je odlučivala o prioritetu realizacije projekata stajao je moćan softverski sistem. Bord direktorektora uglavnom nije imao obavezu da razmatra i odlučuje o projekatima, ali slučaj koji je tog jutra računar izbacio kao apsolutni prioritet i na osnovu kog je gospodin Veber sastavio svoj izveštaj bio je krajnje nekonvencionalan. Prvo, autor projekta nije bio niko iz resornog odeljenja, već službenik za veštačenje i procenu štete, gospodin Pejin. Drugo, autor projekta priložio je dokument kojim se obavezuje da će od svoje zarade nadoknadi sva sredstva odobrena od fonda, ukoliko se u relativno kratkom vremenskom periodu pokaže da realizacija projekta nije donela očekivane rezultate. I poslednje, realizacija projekta svodila se na plaćanje da se u dnevnim novinama objavi članak koji je sastavio sam gospodin Pejin, i to u rubrici crne hronike. Na posebnom listu, u okviru Veberovog izveštaja bio je tekst članka:

“Dugogodišnji saradnik našeg dnevnog lista, R.G., pronađen je mrtav na gradskoj deponiji, juče oko šest časova popodne. Kako saznajemo iz neimenovanih policijskih izvora, R.G. je ubijen u toku jučerašnjeg dana od strane još uvek neidentifikovanih lica u svom stanu na Šerbet Aveniji u Dževizvilu. Nakon ubistva, njegovo telo je odneto na gradsku deponiju gde je bačeno i spaljeno. Motiv ovog svirepog ubistva još uvek je nepoznat i policija intenzivno radi na identifikovanju počinilaca.”

Gospodin Veber je prethodno kontaktirao urednika dnevnih novina, koji je isprva odbio da objavi članak, s obrazloženjem kako je u pitanju pretnja i atak na novinarsku profesiju i kako je “bolesno pisati o ubistvu osobe koja je još uvek živa”. No, nakon što je gospodin Veber, iskusan u tim stvarima, izneo predlog da se pored redovne cene oglasnog prostora u rubrici crne hronike, uplati i određena suma u fond za zaštitu novinarske profesije, čiji je osnivač i vlasnik bio pomenuti urednik, formirana je cena i dogovor je bio izgledan.

Nakon kraćeg razmatranja izveštaja, bord direktora doneo je pozitivnu odluku o odobrenju sredstava. Stavljajući svoj potpis na Veberov izveštaj, glavni izvršni direktor osiguravajućeg društva, gospodin Poup, prokomentarisao je:

“Ovo je toliko suludo, da ne može da omane.”

Objavljivanje članka zakazano je za dva dana.Sledećeg jutra, pred zgradom na Šerbet Aveniji broj 36, zaustavio se automobil sa zatamnjenim staklima. Iz njega su izašle tri prilike u kaputima od crnog dima koji se rasturao po asfaltu dok su gazili prema ulazu, pa se činilo da su trojica ogrnuta jedim ogromnim crnim plaštom. Najviši je hodao u sredini. Nosio je šešir ispod kog je sakrivao pogled, hladan kao večni led Arktika. Od tog pogleda, čitavo mu je lice bilo sleđeno i ukočeno. Dvojica sa strane bila su bez lica. Bez očiju, bez usana, bez bilo čega što bi ih markiralo kao ljude, hodali su ramenima slepljeni za onog u sredini, čineći zajedno sa njim jedno troljudsko čudovište sa jednom glavom i tri tela. Sigurnim koracima došli su do stana svoje žrtve. Bezlični koji je stajao srednjem sa desne strane, obio je bravu i trojica su ušla unutra. Pregazivši hodnik posut ružinim laticama, došli su do radne sobe. U radnoj sobi, na stolici pred računarom sedela je žrtva leđima okrenuta vratima, ukucavajući svoje poslednje karaktere u tastaturu. Na zvuk zatvaranja vrata, žrtva se okrenula prema pridošlicama. Oni su u radnoj stolici videli ružin grm, sa džombastim delom stabla na sredini, koji je podsećao na ljudsku glavu. Na tom delu stabla bila su dva udubljenja, nalik na oči. Izgledala su nekako tužno.

Trojica su iz kaputa izvukla trimere za živu ogradu. Uključili su ih istovremeno. Prvi je udario onaj u sredini. Zatim i dvojica sa strane. Stotine sitnih sečiva drobile su ružin grm, čiji se promukli urlik gubio u brujanju elektro-motora. Kada su ga rasparčali na komade dovoljno sitne da se stanu u kese, popakovali su ga i odvezli na deponiju. Tamo su ga istresli, polili benzinom i zapalili. Iznad vatre dizao se dim čiji su obrisi podsećali na kulu čiji se vrh urušio, slomljen po sredini najvišeg prozora.Sutrašnje novine objavile su vest o njegovoj tragičnoj smrti. Bila je to jedina vest o tragičnoj smrti tog dana, pa se crna hronika morala popunjavati pričama o uhapšenim dilerima droge, sitnim krađama i prevarama. Tragedije su zaobišle ne samo novine, već i službe osiguravajućih društava. Zatišje se produžilo u danima koji su dolazili.

Na predlog gospodina Vebera, zaslužnom službeniku gospodinu Pejinu odobrena je novčana premija i zasluženi odmor u trajanju od dva meseca.

“Ne znam tačno gde ću otići, ali znam da ću ići vozom, prvom klasom.”, rekao je gospodin Pejin kada su ga pitala kako planira da provede godišnji odmor, “I znam da ću putovanje započeti odlaskom u Fistikvil. ”

Sa kupinama u jednoj i voznom kartom u drugoj ruci, on je stajao na stanici u Dževizvilu, čekajući voz koji će ga odvesti do nje.

“Jednog dana, možda vrlo uskoro, iz pepela Ružinog Goblina izniknuće drugi koji će pričati priče o bolestima, saobraćajnim nesrećama sa fatalnim ishodom, o avionima srušenim u okean ili serijskim ubicama. U nekoj od tih priča, mi ćemo biti tragični akteri. Naši ovozemaljski životi će se završiti i taj će čas obesmisliti sve naše dane koje smo proživeli bez ljubavi. Naše ljubavi. ”

Irmi Gregov, rođenoj Kaštelfranko, koja mi se umela najviše obradovati i najtoplije nasmešiti

Autor: Deni Hajdarpašić