ELINA
Nebo je bilo oblačno kada sam se probudio, u samom prostoru protezala se jedna melanholična nota, ali nije ličilo da će pasti kiša. Oblaci su bili suvi, a ipak su sprečavali sunce da obasja zemlju. Vreme kao da je oslikavalo moje trenutno raspoloženje. Zapravo, tako sam se osećao već duže vreme ako ne i nekoliko godina unazad. Sklonio sam zavesu sa prozora i zagledan ostao da stojim pored njega. Nešto sam noćas sanjao, nešto stvarnije od sna, no nisam mogao da se setim, nisam ni pokušavao.
Ponovo me je sustigla misao koja me proganja već neko vreme, a to je činjenica da sam odrastao. Misli dece su tako čista, bezbrižna i slobodna, a svest odraslih je prepuna fobija i strahova. Kompleksi neprestano proizilaze iz očekivanja ostalih i odgovornosti sa kojom sam moraš da se nosiš. Fakt da život nije svemoguć svet mašte razigralog deteta pomalo je užasavajuć za nekoga poput mene ko je očekivao da mu život postane nešto nesvakidašnje i čudesno.
Još pre pola sata trebalo je da sačekam autobus i odem na posao, jedno tako dosadno i usput stresno mesto, a ja sam i dalje stajao u gaćama pored prozora i posmatrao oblačno nebo. Taj prizor je u tom momentu bio tako inspirativan da nisam mogao da se odvojim od njega. Misao da život mora biti više od pritiska koji stalno osećam i jednoličnog koloseka nije me napuštala, zapravo ona je i izazivala svo moje nezadovoljstvo.
„O Bože kako želim da budem srećan“ – pomislio sam.
Brinulo me je to što nisam otišao na posao jer će ta odluka sigurno imati neke posledice, ali trenutno nisam želeo da razmišljam o tome i potisnuo sam to negde duboko u sebe. Verovatno tamo gde čuvam zatvorene sve svoje brige.
Uzeo sam fotoaparat i izašao da prošetam obalom reke. Obukao sam duksericu energično zelene boje sa kapuljačom. Voleo sam taj duks ali ga nikada ranije nisam nosio izvan kuće, valjda zato što svi očekuju da budem zvanično obučen na javnom mestu.
Na putu ka obali reke sreo sam neke devojke u prolazu, nisam se okretao za njima iako su bile zgodne i lepe. Ne sećam se kada sam zadnji put imao devojku, svaka sa kojom sam probao da ostvarim neku vezu razočarala bi me na neki način ili se ja njoj uopšte ne bih svideo. Čak i to što sam živeo sa Sanjom neko vreme dok nije puklo, nije mi ništa značilo. Kada razmislim nikada nisam ni bio zaljubljen. Sve ono što vidimo u filmovima i pročitamo u romanima o ljubavi, samo je iluzija. To osećanje bliskosti i intimnosti mora biti nešto uzvišeno, sveto i verovatno boli jer sve emocije za koje ja znam u meni su izazivale neki bol. Pa i sam seksualni čin je zadovoljstvo izazvano bolom.
Stigavši na obalu napravio sam nekoliko snimaka modre površine vode svojim fotoaparatom. Zatim sam seo na šljunak i prekrstio ruke oslonivši se na kolena. Nedaleko od mene jedna devojka je čučeći bacala kamečiće praveći žabice po površini reke. Smetalo mi je njeno prisustvo. Sada bi mi baš prijalo da budem sam, valjda je uvek tako kada padnem u depresiju. Želeo sam da razmišljam, da se potpuno predam patnji i da umrem u svom bolu kako bih potom mogao da ustanem iz njega kao Feniks iz pepela. Međutim, ova persona sa moje leve strane izazivala je pažnju i nisam mogao da se udubim u svoje misli, stoga sam ponovo pogledao u njenom pravcu. Nosila je crne helanke sa ljubičastim prugama, suknjicu, zelene starke i belu majicu na bretele. Imala je crnu kosu sa dva narandžasta pramena i izuzetno krupne zelene oči, a na ramenu je imala istetoviranu zvezdu.
I ona je pogledala prema meni i odmah mi mahnula. Okrenuo sam se proveravajući da li maše meni ili nekom drugom. Nije bilo nikoga osim nas dvoje na obali. Pogledao sam ponovo prema njoj, a ona mi je opet mahnula i viknula:
„Zdravo!“
Ne želeći da budem nepristojan mahnuo sam rukom. Nisam mogao da ispustim glas i kažem joj „Zdravo“, to bi bilo previše, još uvek nisam sagoreo, još uvek nisam bio nov.
„Zdravo!“ – rekla je ona ponovo i krenula prema meni.
Ha, divno. Ne bih želeo da delim svoj trenutak slabosti sa nekim koga zabavlja da baca kamenčiće u vodu, niti sa bilo kim drugim, a ona je već sela pored mene.
„Zdravo“ – rekla je ponovo.
„Zdravo“ – odvratio sam ovaj put i tek sad kada sam je pogledao izbliza shvatio sam da je veoma lepa.
„Šta radiš?“ – pitala je veselim tonom i iznenadila me direktnim pitanjem kao da se družimo već godinama. Nije učtivo tako razgovrati sa nekim koga ne poznaš. Pomalo zbunjen zagledao sam se u njen lik.
„Ja sam Elina“ – rekla je široko se smešeći. Izgledala je srećno.
„Čudnog li imena“ – pomislio sam. „Danijel“ – rekao sam zatim.
„Misliš da je moje ime čudno?“ – pitala je.
Ne znam da li je mogla da pretpostavi šta sam pomislio ili je stvarno znala?
„Ne, samo prvi put čujem za njega.“
„Elina je ime jednog cveta koji ima bele latice sa tamno crvenim ivicama i miriše boženstveno.“
Klimnuo sam glavom iako nikada nisam čuo ni za taj cvet.
„Mislila sam da se ti zoveš drugačije, nekako suptilnije. Nikada ne bih rekla da se zoveš Danijel.“
„Zašto?“
„Ne znam. Tako mi kaže moje čulo.“
Za trenutak sam zaboravio na svoj nemir i ponovo pogledao u reku, a Elina je nastavila da priča:
„Nikada nisam videla nekog da sam sedi na obali. Ti mora da si interesantan.“
„Veruj mi nisam. Moj život je. . . prazan“ – razmislio sam pre nego sam ovo rekao. Ali zašto ne reći ono što osećaš? Danas se svi toliko pretvaraju da ne znaš kada neko glumi, a kada je iskren.
„Deluješ fino. Sigurna sam da si interesantan.“
Izmamila mi je osmeh, ne znam zašto je bila ubeđena u to, ali u tom momentu mi je prijalo.
„Ti si fotograf.“ – nastavila je da se raspituje.
„Nisam.“
„Ali fotografišeš, videla sam te.“
„Da.“
„To onda znači da si fotograf.“
„Ne. Fotografi su oni kojima je to profesija, koji žive od toga. Ja slikam samo za sebe, za svoje potrebe.“
„Ali jesi! Zar ne shvataš? Nije ti potrebna diploma, nekakav papir da bi bio dobar u onome što voliš da radiš. Vidiš, ja za sebe mislim da sam umetnica iako nisam završila ni jednu umetničku školu. Talenat je nešto što imaš ili nemaš. Jednostavno je tako. Veruj mi. Ja znam.“
Iznenadila me je svojim stavom. Cela njena pojava bila je nesvakidašnja, kao da se stvorila iz nekog sna ili tako nečeg.
„Ti si neobična.“
„O znam“ – ponosno se nasmejala. „Jesam li zaista?“ – a onda je zvučala kao da nije sigurna.
„Milim da jesi.“
„Ne znam, možda i nisam. Možda samo živimo u svetu kom ne pripadamao.“
O DA! To je to. I ja sam se osećao baš tako, kao da živim u svetu kom ne pripadam. Mislim da sam se već zaljubio u nju.
„Sviđa mi se tvoja dukserica. Tako je . . . zelena. A pomalo me i nervira. Nikada nisam videla takvu boju. Moraću nešto da naslikam u toj boji.“
Nisam bio siguran da li je to bio kompiment ili ne, ali bio sam zadovoljan što sam odlučio da izađem baš u toj odeći. I Elina je nosila zanimljivu garderobu, njen stil je vrlo originalan, ali ja nisam ništa rekao. Retko sam ljudima delio komplimente.
„Ti ne govoriš mnogo, zar ne?“
Klimnuo sam glavom i pomislio kako se sigurno već razočarala u mene i kako će ubrzo otići.
„Pokaži mi fotograije koje si uslikao“ – Elina je uzela moj fotoaparat ne sačekavši moje odobrenje. To bi me ranije iznerviralo i smatrao bih za nju da je nepristojna, ali sada me je zabavljalo. Ona je činila da se ponašam drugačije. Zajedno smo posmatrali snimke na displeju i ona se približila sasvim blizu mene, zbog čega sam ja postao nervozan. Nisam navikao da sedim tako blisko sa nekim koga uopšte ne poznajem.
„Imaš talenta. Kadrovi su ti precizni, a kompozicija je savršeno uklopljena.“
„Hvala ti.“
„Mora da imaš kolekcije fotografija kod kuće“ – pretpostavila je i pogodila. Imao sam nekoliko kutija albuma, sortiranih po žanrovima.
„Imam.“
„Volela bih da ih vidim.“
Možda je očekivala da je pozovem da svrati do mene ili da joj zakažem neki sastanak, ali ja nisam rekao ništa. Ne znam zašto to nisam uradio? Želeo sam da dođe, da joj pokažem slike. Ona je prva osoba koja je pokazala interesovanje za moje fotografije. Kako je samo nisam upoznao ranije? Možda bi moj život sada izgledao drugačije. U tom trenutku shvatio sam da sam sebičan. Da li ja mislim dobro samo o onima koji obraćaju pažnju na mene? Odvratnog li osećanja. Da li sam ja zaista takav ili mi je samo potreban osećaj podrške?
Pokušavao sam to da odgonetnem dok smo šetali uz samu reku. Nekome ko nas je posmatrao sa strane izgledali smo kao par. Ona je išla čak sa moje leve, čak sa desne strane, sakupljala je kamenčiće i stavljala ih u džep svoje suknjice. Pričala je o tome kako će kupiti plac i napraviti kućicu negde pored mora, a u dvorištu će isklesati visoke kamene statue ptica. Elina obožava ptice i veruje da je u prošlom životu bila lastavica. Pričala mi je i o tome kako će se gola sunčati u svom dvorištu dok ispred nje neće biti ništa osim pučine. Zatim mi je pričala o svom putu u Afriku, kako je jahala kamile i obilazila piramide. Hodao sam pored nje sa rukama u džepovima i divio se njenoj energiji, pojavi i svemu što je pričala. Na neki način ispunjavala me je iznutra i činila da se osećam zadovoljnim. Nikad mi se niko nije tako brzo dopao kao ona.
SLIKA
Nebo je i dalje bilo oblačno kada sam se vratio u stan. Oblaci su bili suvi i nije padala kiša. Svo vreme sam mislio na Elinu od kako smo se rastali na obali. Ostavila mi je svoj broj telefona i naterala me da obećam da ću je zvati. Odmah sam pogledao u displej fotoaparata. Njen broj je bio ispisan na njenom stomaku, sama ga je uslikala. Dugo sam gledao u tu sliku i pirsing koji je imala na pupku. Plavi kamenčić imao je čudan sjaj. Razmišljao sam o tome kako nikad nisam upoznao nikog sličnog njoj i kako je bilo divno biti u njenom prisustvu.
Odmah sam ukucao njen broj u telefonsku slušalicu i pozvao, morao sam da se uverim da je bila stvarna. Kada se javila nije rekla halo, već:
„Zašto ti je trebalo tako dugo?“
To me je oduševilo, kako je znala da sam baš ja taj koji je zove.
„Da li sam ti nedostajala?“
„Da.“
„I?“
„Želeo sam da ti čujem glas.“
„I?“
„Ne znam, zbunjen sam. Želeo bih ponovo da te vidim.“
„Ok, vidimo se večeras u šest na obali“ – rekla je i prekinula vezu pre nego sam uspeo išta da odgovorim.
Zašto je to učinila? Hteo sam još da pričam sa njom, ali videću je večeras.
Ostatak tog dana bio sam nervozan i jedva sam čekao da se ponovo sastanem sa njom. Pored svega osećao sam konfuziju, nešto nije bilo isto kao pre. Osećanje tuge, u kom sam trebao da sagorim, koje sam trebao da prebolim kako bih skupio snage da nastavim dalje kao da je sve u redu, nije nestalo, ali preobrazilo se u nešto što ni sam nisam znao da objasnim. Bilo je na granici između tuge i sreće, bola i zadovoljstva. Da li je Elina uticala na to?
U pola šest sam već bio na obali i čekao sam. Mrzeo sam kada čekam, ali bio sam svetan toga da sam došao ranije, ipak ovog puta vreme je brzo proletelo. Kada je stigla poljubila me je u obraz i rekla:
„Znala sam da ćeš se setiti.“
„Čega?“
„Znaš baš sam srećna što smo se sreli. Bila bih razočarana da se nisi pojavio na obali.“
Ništa od ovoga mi nije bilo jasno, ali i meni je bilo drago što smo se upoznali. Valjda je to bila sudbina, ja nisam impulsivna osoba i ni sam ne znam zašto sam jutros umesto na posao otišao na obalu.
„Znaš Elina učinila si da se nešto u meni promeni, tvoja pojava i sve u vezi tebe je na neki neobičan način uticalo na mene. Moj život je urnebes i već sam se toliko puta razočarao u sve.“
„Ne očekuj da ću te ja spasiti. Ja nisam savršena, ja sam samo devojka koja pokušava da uklopi delić sebe u ovaj svet koji je pomalo okrutan.“
„Ti si neverovatna. Tako si živa i to mi se jako dopada kod tebe. Zapravo sve što ti govoriš ima toliko smisla.“
Video sam zadovoljstvo na njenom licu kada sam ovo rekao, tako sam zaključio da joj je stalo do toga šta mislim o njoj, ali već u sledećem trenutku me je demantovala.
„Možda sada misliš tako, ali ubrzo ću postati nesnosna. Imam ja svoje trenutke kada ne mogu da podnesem ni sebe samu.“
„Svi imamo takve trenutke.“
Proveli smo veče sedeći na klupi u obližnjem parku, dok su prolaznici išli tamo-amo, a zvezde se polako pominjale na nebeskom svodu iznad nas. Elina je pričala samo o budućnosti, o svojim planovima, mestima koje će sigurno jednoga dana posetiti, o radovima koje će napraviti i životu koji će sama za sebe iscenirati.
Kada sam upoređivao svoj život sa njenim, ja sam bio smor i neviđena dosada i za sebe samog. Nikada nisam preduzeo ništa da bih promenio tu situaciju iako sam i ja imao razne planove i želje koje su se meni, međutim, činile nerealne. Sada slušajući nju kako priča izgledale su mi sasvim ostvarive.
Nije se raspitivala o meni, kao da nju nije zanimalo ništa. Ni da li sam kriminalic, lopov, ili možda psihotata? Ponašala se kao da me poznaje od detinjstva.
Otpratio sam Elinu do njene zgrade i pre nego smo se pozdravili ona me je pozvala da svratim na crveni čaj. Naravno prihvatio sam njen poziv iako tada nisam očekivao da će se išta desi između nas, jer nismo se još čak ni poljubili.
Uvela me je u svoj skromni stan. Soba je bila prepuna njenih radova, slike koje je radila bile su posvuda, a od svih najviše mi je privukla pažnju ona na kojoj sam prepoznao sebe. Naslikala me je nagog kako stojim na steni, a iz mene isijava svetlost boje moje zelene dukserice. Rekla je da će nešto naslikati u toj boji, samo nisam pretpostavio da ću to biti ja.
Kada je donela kineske šolje sa čajem koji je zaista bio crven, pitao sam:
„Da li sam ono ja?“ – pokazujući na sliku.
Sela je pored mene i sama se zagledala u portret na platnu ispred nas.
„Da li ti se sviđa kako sam te naslikala?“
Bilo mi je malo neprijatno jer sam se osećao kao da sam zaista nag.
„Danas sam naslikala tu sliku, još se ni boja nije osušila i baš sam srećna jer sam dočarala ono što sam htela.“
„I znači tako me vidiš?“
„Da to si ti. Vidiš kako sam oslikala tvoju energiju“ – rekala je naslonivši se na moje rame.
„Lepo je. Samo moja energija nije tako velika, izražajna i dominantna“ – rekao sam žaleći što sam sebe ne vidim isto tako kako me ona vidi.
„Zašto?“
„Ja nisam tako zanimljiv. Mislim, moj život je. . . Ja idem na posao, doćem kući i . . . šta reći.“
„Ja nisam takva. Bila bih jako uznemirena kada bih se osećala tako kao ti. Zar tebe to ne uznemirava?“
„Ne znam. Valjda sam se navikao.“
Onda smo ćutali jedno vreme i gledali u sliku. Razmišljao sam o tome da li da je pitam zašto me je naslikala baš nagog ili ne. Zaustio sam nekoliko puta, a onda odustajao, jer bilo bi glupo da je to pitam. No, na kraju nisam mogao da izdržim, morao sam da je pitam:
„Zašto si me naslikala golog?“
Elina me je pogledala pravo u oči kao da ulazi u samu moju dušu.
„Izvini što sam to pitao. Ti si umetnica, možeš da me naslikaš kako god ti to želiš.“
„Ne treba da se opravdavaš, rado ću ti odgovoriti.“
Naslonio sam se zainteresovan i pomalo uplašen onim što ću čuti.
„Pa želala sam da te dočaram celog, potpunog, a tu spada i tvoja seksualnost, slika ne bi bila savršena da sam to izostavila.“
Ja još uvek nisam bio spreman da pričam o intimnostima, a ona je nastavila sve više me izneneđujući onim što je govorila.
„Tvoja seksualnost je slična mojoj, energičan si ali istovremeno emotivan i nežan.“
Elina je pričala o mojoj seksualnosti kao da smo vodili ljubav već nebrojeno puta, a shvatio sam da je želela da kaže da sam dobar ljubavnik.
„Eh, moj seksualni život i nije baš tako aktivan.“
„Kakve to veze ima? Seksualnost je nešto što se nosi iznutra, sve se pokreće iznutra. To što vizuelno doživljavamo tokom intimnog odnosa jednako je hrani koju jedemo. Prave strasti zapravo počivaju u unutrašnjosti i nemaju fizičke manifeste.“
Shvatio sam da je Elina samoostvarena u svakom pogledu i zbog svega što je maločas rekla učinila je da o seksu prvi put razmišljam na drugačiji način.
„Ali ti to znaš, pokazao si mi to već toliko puta.“
Opet me je zbunila, nisam bio siguran u to da li je htela da kaže da je to zaključila tako što smo već vodili ljubav. To je nelogično jer nismo. Možda je mislila da sam joj to pokazao na neke druge načine. Želeo sam da joj se dopadnem, zato sam se pretvarao da razumem šta je htela da kaže. Ponekad sam imao utisak kao da se već znamo odnekud.
U tom trenutku sam poželeo da je poljubim i smatrao sam i da je pravi trenutak, zato sam se pomerio prema njoj i poljubili smo se. Bilo je tako dobro ljubiti se sa njom.
JUTRO
Jutro je bilo sunčano kada sam se probudio u Elininom krevetu, ležali smo goli jedno pored drugog prekriveni preko glava žutim prekrivačem sa crvenim cvetnim dezenima. Prostor je bio ispunjen toplinom kao drago sećanje prizvano u svest kako bi me ugrejalo osećanjem ispunjenosti i smislenosti. Milovao sam je po obrazu i gledali smo jedno u drugo, a sunčani zraci su se probijali kroz žuti pokrivač obasjavajući nas dvoje tek probuđene. Mislio sam da osećaj ne može biti lepši. Voleo sam što se smešila.
„Sviđa mi se tvoj miris“ – rekla je.
„I meni tvoj samo mi je bilo glupo da to kažem.“
„Zar zaista ne možeš da se setiš?“ – pitala me je blago.
Mislim da je ovo drugi put kako me to pita, a da meni nije jasno o čemu govori.
„Na šta misliš?“
„Mi se družimo već dosta dugo, toliko puta smo već radili ono što smo sinoć prvi put uradili.“
Kada je ovo rekla definitvno sam pomislio da je luda, ništa nije imalo smisla. Bio sam tako razočaran, a sve je do maločas bilo savršeno. Sva ona milina koju sam osećao pretila je da će se poput hrama srušiti za samo jedan sekund. Međutim, još je postojala šansa da me ona samo zeza.
„Ne juče smo se prvi put sreli“ – rekao sam pokušavajući da zvučim što smireniji i realniji.
„Da juče smo se prvi put sreli u fizičkom svetu. Bio si toliko različit od onoga kako sam ja navikla na tebe, tako da sam te jedva prepoznala.“
Svi alarmi u mojoj svesti su počeli da se pale, a moj ego je iz sveg glasa počeo da urla – Devojka je luda!
„Ne znam o čemu ti pričaš. Ti se šališ sa mnom, zar ne?“
„Danijele, tvoj ego je pun strahova tako da blokira sve signale koje ti šalje nesvesno, shvatila sam to još juče. Tvoja svest ne može da zapamti ništa od onoga što radiš kada zaspiš.“
Dobro sada sam bar mogao da shvatim na šta ona misli, ali i to je bilo besmisleno.
„Hoćeš da kažeš da smo se viđali u snovima?“
„Ne, ne u snovima, već u nematerijalnom svetu, u astralu. Da li si čuo za astralnu projekciju?“
„Da, ali ne verujem u to.“
„Pa istina je. Tamo se sastajemo intenzivno već nekoliko godina. Iako to ne možeš da zapamtiš, ti već jako dugo posećuješ astral. Ja znam jer smo se tamo upoznali.“
Ovo je bilo previše, otkrio sam se i seo. Iako sam bio isprepadan želeo sam da je saslušam do kraja. Da li je to mogla biti istina? Ona se podigla za mnom i pomilovala me po kosi. Njeni dodiri bili su umirujući.
„Nemaš razloga da se plašiš. To je prirodan proces koji se dešava svima nama kada spavamo, samo su neki ljudi sposobni da ga zapamte, a neki nisu.“
„I kažeš da smo tamo vodili ljubav?“
„Da. Svaki put. Vidiš nas ne čini samo ovo fizičko telo, mi kao individualna bića imamo manifeste i na drugim nivoima. Dugo se dogovaramo da se nađemo i u fizičkom svetu“ – nastavila je Elina. „Danima sam te čekala na obali zabavaljajući se bacajući kamenčiće, a ti nisi dolazio sve do juče. Shvatila sam da ti ne pamtiš svoja astralna putovanja, ali sam i dalje čekala. Imala sam vere u tebe. I juče si se pojavio, mislila sam da si se oslobodio strahova, da se tvoja svest prosvetlila. Iako se nisi sećao ipak na nekom nivou si znao da treba da dođeš na obalu.“
Da, nisam znao da objasnim sebi zašto sam umesto na posao otišao na reku, ali ipak nisam mogao da poverujem da je tako nešto moguće. Bio sam ubeđen da je ona sve to izmislila, možda je neka sektašica i satanisata ili sam Bog zna šta. Možda je i šizofreničar. Bilo mi je jako neprijatno pored nje u tom trenutku i dalje je bila izvanredno neobična ali sada na čudan način. Ustao sam i počeo sam da se oblačim.
„Kuda ćeš sad?“
„Idem.“
„Zašto? Ostani još da pričamo. Sve ću ti objasniti.“
„Moram da idem, ni danas nisam otišao na posao. Verovatno ću dobiti otkaz.“
Sada sam počeo da se ljutim na sebe što sam počeo tako neodgovorno da se ponašam.
„Zašto si tako, jebeno, pun predrasuda?“ – rekla je ljuto.
Iznenađen njenim ispadom odvratio sam joj istim tonom:
„Ne verujem u te gluposti.“
Zgrabio sam svoju majicu i navukao je što sam brže mogao. Slučajno sam pogledao u sliku, tako sam dobro izgledao na njoj. Ipak morao sam da krenem, činjenica je bila da sa Elinom nije baš sve u redu.
„Zdravo.“
Ona me je sedeći na krevetu gledala tako ljuto i nije progovarala ni reč. Kada sam izašao iz njene sobe proderala se za mnom:
„Idi i nastavi da živiš svoj bedni život! Budalo!“
Zalupio sam vratima kao znak protesta što me je nazvala budalom i otišao sam.
ONEL
Nebo je bilo nežno plavo, dan je bio topao i vani su se čuli veseli zvuci dok sam ja zatvoren u svom stanu patio. Da i pored svega sam patio za Elinom, i dalje sam osećao povezanost sa njom i sada mi je nedostajala. Moj tvrdoglavi ego ipak nije mogao da pređe preko onoga što se desilo jutros i sprečavao me je da razmislim o tome. Bez većanja je odlučeno da nju što pre moram zaboraviti, bez obzira koliko će me to boleti. Kada prebolim preporodiću se kao Feniks i biću nov i snažan.
Ispekao sam si veliku porciju pomfrita. Hrana je mogla da mi popravi raspoloženje kada bih bio ubedačen. Najeo bih se kao stoka i onda bih legao da spavam. Probudio bih se sa osećanjem kao da me je pregazio voz, ali za sat vremena bio bih nov novcat.
Kako mi porcija pomfrita nije ublažila ružan osećaj u stomaku, a program na televizoru je bio krajnje nezanimljiv, na red su došli slatkiši. Pojeo sam celu čokoladu i popio skoro litru soka od jagode, ali ni to nije pomoglo. Uznemirujući osećaj negde u predelu iznad stomaka nije prolazio. Slušati muziku u tom trenutku samo bi me još više uznemirilo. Izađi na ulicu, otići u kafić ili u klub u takvom stanju nije bilo u opisu mog karaktera.
Noć je donela svoje prednosti, kada legneš u krevet, zatvoriš oči, očitaš molitvu ili ne i pomiriš se sa tim da ćeš jednog dana umreti, možeš lepo da zaspiš i odmoriš svoje telo i svest od svega. Činilo mi se da mi je sada takav san potrebniji više od bilo čega na svetu i ne bih ga menjao.
I zaspao sam čim sam se sastavio sa krevetom. Čini mi se da nisam stigao valjano ni da se pokrijem.
Ujutro će sve biti u redu, biću nov novcat.
Međutim, onaj uznemirujući osećaj otišao je zajedno sa mnom u moje snove. Sanjao sam kako me neko svo vreme proganja, nisam znao ko, ali bio sam siguran da će mi doći galve. Izmoren neprekidnim bežanjem zbog nogu koje sam jedva pomerao kao da su bile od cementa, probudio sam se sav u znoju i panično sam pogledao po sobi. Još uvek je bio mrak, bilo je oko četri sata, a to je prerano da se ustane.
Nastavio sam da ležim u krevetu sa nadom da ću ponovo zaspati. Držao sam zatvorene oči, ali san mi više nije dolazio. Za trenutak mi se činilo da sam zaspao, ali brzo bih se trgao i opet bih bio budan i tako nekoliko puta u narednih pola sata. Telo mi je postajalo sve toplije i toplije.
Učinilo mi se da ću ponovo zaspati, san je bio tu, bio sam u nekom vozu, ali neko me je odmah gurnuo iz tog vagona u kom sam stajao. Ponovo sam se trgnuo ne bih li se probudio, ali ovaj put nešto neobično se desilo sa mojim telom. Za trenutak kao da je utrnulo, osetio sam čudnovato peckanje u rukama i nogama, začulo se neko zujanje, valjda zbog pritiska koji sam osećao u glavi, a onda kao da me je neka sila poput magneta povukla na gore. Bilo je to moje astralno telo, lebdelo je u vazduhu iznad kreveta lagano kao pero, pogledao sam u svoje ruke bile su identične, ali kao da su od svetla. Pomislio sam na Elinu i to kako bih želeo da sam sa njom. Prostor oko mene kao da je zviznuo i istog trenutka stvorio sam se na obali reke. Prizor je bio inspirativan. Ugledao sam puno ljudi koji su svojim astralnim telima hodali ili plesali po površini vode, osećaj ljubavi je bio tako snažan. Elina je stajala na površini reke ili lebdela teško je opisati, krenuo sam prema njoj. Jedan mladić je prošao pored mene i pozdravio me, valjda telepatski, jer nisam čuo da izgovara reči, ali znao sam šta je rekao:
„Zdravo Onel.“
Izgleda da su me tu zvali Onel, izgleda da su me svi i poznali. Prišao sam Elini, želeći da se ispričam i opravdam za nešto, ali više nisam znao za šta i taj osećaj je odmah prošao. Emocije iz nje i mene bile su snažne i to mi je odmah privuklo pažnju. Ona je isijavala energiju sličnu kao na onoj slici što je naslikala. To me je odmah ispunilo i prepustio sam se da me ponese. Ne znam da li smo se kretali kao ptice, vetar, leptiri ili kao ljudi, znam samo da smo bili veseli nad tom rekom kao dve figure u plesu sličnom onom koji izvode parovi na ledu samo sa puno više energičnosti. Tako bi se to moglo opisati. Elina je bila tako lepa i tako hirovito je plesala sa mnom ostvarujući superlativ u oboma. Izgledalo je kao da vodimo ljubav. U jednom trenutku bio sam toliko uzbuđen da sam doživeo orgazam. Vraćao sam se, razdvojio sam se od Eline, predosetivši to ona je ponavljala:
„Zapamti, zapamti me, zapamti ovo, probudi se, probudi svoju svest.“
OTVORIO SAM OČI!
Otvorio sam oči i bio sam u svojoj sobi, ležao sam u krevetu sa ogromnom tremom u stomaku. Odmah sam pogledao ispod pokrivača, gaće su mi bile vlažne. Znači sve je bilo stvarno i ja sam se svega sećao. Uspeo sam sve da zapamtim. Zvao sam se Onel i bio sam u tom nematerijalnom svetu.
Autor: Nenad Šarac
