Ponekada poželim da otvorim vrata i pustim potpunog stranca u svoj dom. Poželim da ga darujem svim što imam, kamenjem iz tržnog centra koje sam godinama taložio ko mulj.
A onda da nestanem. Da odlutam u pustinjsku oluju na kamili koja galopira.
Često poželim da sam ja taj potpuni stranac.
-Rekli su da će biti ovde u podne.-
-Pa, kada si se čuo sa njima poslednji put?-
-Pre par nedelja.- rekao sam.
Čika se nasmejao. Djuk je vrteo u glavi: s kim sam ja to krenuo na put, i krio nervozu pod jeftinu imitaciju rejban cvika; nosili smo onaj isti bluz model. Ja nisam želeo da razmišljam. Želeo sam da me put u Istanbul prodrma do koske. Da zaseni moju glad za nepoznatim. Mia me je grlila. U objektivu fotoaparata video sam svoj nemir. Tada je nastala divna fotografija.
U glavi mi je odjekivao juke joint blues :
♫♫ I’m in Love – Junior Kimbrough
-Mače, to je samo jebenih nedelju dana.- rekao sam našem zagrljaju.
-Doneću ti divne haljine iz Stambola, kao u onoj pesmi...-
Šverceri i njihov famozni kombi stigli su tačno u podne.
Nije bilo plana. Ne bih podneo da ga ima. Bilo mi je potrebno flertovanje sa sudbinom i totalno izvijanje. To nisam smeo da saopštim Djuku, koji je imao poverenja u naš “fino isplaniran odmor” u Istanbulu.
-Ko se sve javio za smeštaj?- Djuk me pita onako usput pred granicom sa Bugarskom, dok žderemo čips.
-Pa javilo se dosta njih...ali mislim da je najbolje da spavamo kod Ezgi. Poslaću joj poruku da smo krenuli.-
Istina je bila malo drugačija: ponuda za smeštaj preko www.hospitalityclub.org bila je oskudna. Matori bankar koji je živeo sam u ogromnoj kući u azijskom delu Istanbula nije ulivao poverenje, a Djuk je bio zaplašen pričama o trgovini organa. Turčin koji je radio u hostelu ponudio nam je smeštaj upola cene; nismo imali nameru da plaćamo prenoćište. I da, tu je bila i Ezgi.
Poslao sam joj poruku da stižemo oko desetke uveče.
Ezgi sms: ja sam momci u bolnici. Žao mi je ali biću tek za četiri dana u Istanbulu. Mogu da kontaktiram mog prijatelja Cana, pa da odsednete kod njega. On živi sa svojim momkom.
E, jebiga.
E, do jaja.
Komešala su se osećanja.
-Djuk, cura ne može da nas primi, u bolnici je...ponudila nam je da spavamo kod nekih
pedera.-
-Ne znam, kako ti odlučiš...-Djuk se zacrveneo i motao u sebi: nemoj kod pedera, molim te.
Ja sms: vidimo se kad izađeš iz bolnice. Imamo još ponuđenog smeštaja sa sajta. Pozdrav.
Noćenje kod pedera bilo bi do jaja za priču, krišom sam se radovao toj pomisli.
Put kroz suve, puste i siromašne naseobine Bugarske činio me je veoma sažaljivim na maloletne drumske prostitutke. Uživao sam u pogledu na njihove butine uz glupe narodnjake koji su treštali u kombiju. Jurili smo sto deset na sat. U proseku. Vozač je bio iskusan i lud.
-Gde spavate momci.- pita nas vođa puta.
-Pa još ne znamo. –
-Ako hoćete za dvadeset evra možete da spavate gde i mi.-
-Po osobi?-
-Po osobi!-
-O.K. Može!- a nismo imali nameru da plaćamo prenoćište.
Klimnuo sam glavom i skinuo Djuku drhtavicu od vrelog vetra koji je pratio nabildovane cigane sve do benzinske pumpe gde smo stali. Šepurili su se u patikama sa vazdušnim đonom. Nosili su tesne „pekarke“ koje su otkrivale tetovaže na plećkama, tetovaže oko bicepsa. Smrdeli su na devedesete u Srbiji. Sada, kada je stvar oko spavanja rešena, na miru smo uživali u cigarilosima.
-Samo ovu noć spavamo sa njima...posle furamo na divlje...- rekao sam Djuku željan da nam se nešto spontano desi.
Turska.
Male bele džamije. Put mnogo bolji. Zabrađene žene u automobilima sa nemačkim tablicama. Noć. Zanimalo me je kako miriše ova noć u Turskoj. U kombiju je smrdelo na luka i kobasice. Velika osvetljena elektrana na brdu. Mesec ko prelomljena pogača levitira nad džamijom. Odsjaj naselja u moru i konačno svetla Istanbula u daljini.
♪♫♫ Everywhere I Go – Junior Kimbrough
Beyazit, ulice pune. Koktel kultura i nacija u večernjem šopingu. Zavučen hotel u ulici Tatli Kuyu Hamami. Miris štavljene kože, kebaba i trulog voća. Čudna tišina, pa vika na turskom. Hodža u transu. Miris naših cigarilosa i utisak da nismo pogrešili što spavamo sa švercerima.
-Vi li ste planinari.-jedan od švercera znatiželjno bulji u naše rančeve.
-Kao da jesmo.- odgovorili smo, nespremni na smaranje.
Na recepciji smo kupili kartu grada i nakon tuširanja otišli u kratku šetnju kroz kolaž ljudi i kultura. Pokušavao sam da se setim delova romana Istanbul, Orhana Pamuka. Pokušavao sam da prepoznam taj crno-beli duh grada o kome sam čitao. Ulice kojima smo cepkali stvarnost ličile su na veliki glamurozni buvljak.
Vratili smo se u hotel oko ponoći. Turčin na recepciji je natucavao srpski.
-Tražio je vas Miki. Kaže nađi ga u Estrada.-
Pokazao nam je pomenuti bar niz ulicu. Tri sisate devetnaestogodišnjakinje u miniću od leopardove kože pevale su “grand” hitove. Jebeni srbizam usred Istanbula. Bilo mi je muka od ljubaznog turskog osoblja, utegnutih drolja sa debelim brkatim turcima, stola sa švercerima i prokletog turbo-folka. Naručili smo efes i piće za ekipu iz kombija. Da ne bih razočarao svoje sunarodnike lupao sam ritmove o sto mrmljajući glupe tekstove. Nakon što su popili našu turu, ekipa švercera se pokupila i odjezdila na spavanje. Pokušaj boemskih igrarija i ispijanja tura koštao nas je deset evrića. Stisnuti šverceri štekali su kintu za robu. Ma ko ih jebe. Otišli su da onanišu u hotelskim sobama na zamišljen zlatni grudnjak Indire. Miki je jedini pristao na boemštinu i frljanje turama. Miki je pio kokakolu i bio je poznata faca u Estradi.
Dok su se mlade pevaljke smenjivele, dolazile bi da se rukuju sa nama. Tip koji je pevao muške vokale, prišao mi je i upitao da li sam muzičar. Seo je do mene i započeli smo neku priču. Nakon trtljanja o poreklu njegovih kolegenica, njega samog i cele priče o Estradi i Istanbulu, pozvao me je da se družimo svi skupa ovih dana dok smo u gradu. Sve mi je to zamirisalo na milerovsku foru Mirnih Dana na Klišiju...pogled na sisatu leopardicu, peto pivo i pakla 57 nudili su mi blagu erekciju, ali ja sam jedino iskreno mogao da se napalim samo na Miu i njenu kratku suknjicu, u zagrljaju pred zgradom opštine.
Laku noć moja sudbino, šapnuo sam joj kroz noć.
Hodža je uporan. Ustali smo u osam da bi zagrebli doručak. Nakon noći u hotelu osećao sam se kao turista. Masline, kačkavalj, margarin, mleko, sok, kuvano jaje, salama...i ništa što bi mi ostavilo utisak turskog doručka. Pili smo kafu na malenoj terasi i zevali u brodove u Bosforskom moreuzu. Uslikao sam galeba u letu.
Niz ulicu Mithat Paše krenuli smo ka Mramornom moru. Butici u prizemlju, radionice na spratu, kartonske kutije pune smeća na trotoaru, kožna obuća, lep plavi simbol svuda oko nas, marame, još kožne obuće, miris pržene kafe, ispijanje turskog čaja na trotoaru, tesne ulice, ruševine, živopisni tepisi, opet taj plavi simbol nalik na oko, oronula džamija, stotine minareta drugih džamija, neki drugi hodža...
Sišli smo do ulice Kennedy i šetali uz more. Nema plaže, samo ogromno kamenje. Ispod drveća, tankog stabla, na malenim tepisima, spavaju ljudi. Drugi na istim takvim tepisima jedu paradajz ili piju čaj. Bili su prljavi i opremljeni britvama. Mi smo nosili falš rejbanke i buljili u mapu, dok se vetar uz zidine Kostantinopolja trudio da je pocepa.
Neka blaga mističnost golicala me je svo vreme. Grad nije izrastao iz suve zemlje, uzdigli su ga ljudi, dizali su ga kroz vekove. Kralj Byzas vodeći grupu naseljenika entuzijasta, na ruševinama drevne tračanske naseobine, luke Lygos, podigao je Vizantion. Bio je vođen proročanstvom iz Delfija: “Odi u zemlju slepih i tamo se nastani”.
Nakon proročanskog sna, Konstantin je Vizantion odabrao za prestonicu. To je bila više njegova želja nego zaista snevan san, da neku mistiku protka kroz ovaj grad i svoje veliko carsko ime. Neka blaga mističnost iritirala mi je nozdrve.
Carstva su se smenjivala ko godišnja doba, noseći vreme i nevreme, noseći svoga boga da bdi nad rajom, koja se ovde mešala, rađala, umirala i istim se stvarima nadala kroz vekove.
Nakon pedeset i tri dana opsade, nakon kolektivne molitve otomanskih vojnika pred zidinama Konstantinopolja (pročitao sam nekud da su Vizantijci videvši taj prizor bili poraženi u njihovim glavama mnogo pre nego što su im tela pala), nakon što su zidine popustile sultan Mehmet II Osvajač zauzeo je grad i pred Svetom Mudrošću (Aya Sofia) viknuo:
Ja svedočim da ne postoji drugi bog sem Alaha. Ja svedočim da je Muhamed Alahov prorok!
I ljudi su dobili novog boga, crkva je postala džamija.
Ja svedočim da ne postoji drugi bog, jedan je Rock’n’Roll! Hteo sam da viknem i pretvorim Svetu Mudrost u prostor za svirke, ali nisam. Seli smo u hlad naspram dugačkog reda turista, overlendera, bekpakera, Japanaca, Šveđanki, Arapa…ispred uzavrelog turističkog sazvežđa pred Aya Sofia-om.
Bio sam žedan. Bio sam gladan novog poznanstva. Bio sam sit uvelih spomenika, koji više ne zrače životnom energijom, već samo ko istrošeni pantomimičari animiraju turiste. Trebali su mi živi spomenici, da mi pripovedaju o sumanutim idejama mladog pijanog turčina, o toplom zavodničkom pogledu devojke ispod feredže, o hrapavim rukama starca koje šetaju islamskom brojanicom dok on u turskom sedu duvani ispred železničke stanice. Trebali su mi snovi, patnje, nadanja, strahovi, radosti…trebali su mi ljudi, koji će svojim malim osmehom postati nekom sećanje na ovaj grad.
♪♫♫ Burn in Hell – Junior Kimbrough
Tramvaj je prolazio pored železničke stanice. Tu, u senci razglednice, masa ljudi je protestvovala. Pod vrelim Suncem gurali su se sa oklopljenom murijom. Nisam razumeo pokliče, ali sam video pocepane košulje, ogrebane podlaktice i znojem oblivena čela.
-Koje sad ovi prave!?- Djuk se ušunjao među pokliče.
Murija nas je usmerila ka prelazu preko ulice zajedno sa Britancima, ženskom rukometnom ekipom iz Poljske i avanturistima sa rančevima. Masa je ubrzo bila razbijena i sve posvećeno mirnoj turističkoj sezoni.
Nisam mogao da dodirnem more, ali me je, rasprštana morska pena prelomljenog talasa o betonsko odmralište u podnožju Galata mosta, kvasila po licu i grudima. Raskopčana lanena košulja vijorila se na vetru. Posmatram brodove prepune turista kako krstare Zlatnim Rogom. Pokušavao sam da osetim misli i rečenice Orhana Pamuka. Djuk je fotografisao silne pecaroše koji su sa mosta zabacivali tik ispred gomile kafića u podnožju. Sve je smrdelo na ribu i mamce. Dva pijana momka pokušavali su da polome praznu flašu i njom urežu nešto u beton. Onda su prišli Djuku i meni, verovatno tražeći nešto za pisanje. Slegli smo ramenima. Dve cure koje su stajale nedaleko od nas pružile su im crni kreon. Na zidu betonskog odmarališta napisana je duga rečenica. Bilo mi je neizmrno drago što prisustvujem maloj kataklizmičkoj dekoraciji Istanbula. Istog trena poželeo sam pivo.
Stanicu nakon trga Sultana Ahmeta, prugom tramvaja u smeru Bajazita, vrbovao nas je harizmatični nosati tip da klopamo baš u tom nekom restoranu.
-Ovo je do jaja...- gutao sam halapljivo ceđenu pomorandžu i neku klopu s piletinom. Simpatični tip punih obraza i stomačićem, ležerno obučen, svirao je izviđački gitaru za sve goste motajući jedne iste akorde. Za stolom do našeg sedeo je srednjovečni par iz Škotske. Razgovarali su sa trubadurom na engleskom.
-Ima lepih plaža dalje od Istanbula, ali nemoj te ići tamo oko Kušadasija, prepuno je Srpskih klubova...-šta god da je hteo tim reći, ja sam ga upitno pogledao, a Škoti su klimali glavom.
-Mi smo iz Srbije.-reko sam.
Nasmjao se. Simpatični trubadur koji ne voli srpske klubove, bio je vlasnik hotela i restorana u njegovom sklopu. Ubrzo smo pronašli zajednički jezik, muziku. Svirali smo naizmenično. On nam je pričao o ludoj avanturi u Italiji sa prijateljima iz Beograda. Pokazivao nam je slike svoje žene i dece.
-Srpske devojke su mnogo opasne.- govorio je.
Smejali smo se i pušili divno popodne na nargile. Dok sam svirao, podmetao je svoj mobilni pokušavajući da sve usnimi. Pre nego što je otišao, pozvao je tipa obrijane glave u sivom odelu, sa tetovažom na vratu i rekao da nam pivo naplaćuju po nižoj ceni i kad god poželim, mogu svirati gitaru. Bili smo mu neizmerno zahvalni.
Te večeri nakon par piva i nekog malog odvratnog kebaba, na platou pored Galata mosta, pričao sam Djuku o Mii. Poznavao ju je mnogo duže od mene. Ja sam lutao rečenicama pokušavajući da izrazim svoje emocije. Nisam uspevao. Uzalud sam pokušavao da s njom podelim ovu toplu noć u Istanbulu. Umesto nje, grlo sam Djuka.
Iznad naših glava neko je kresnuo šibicu. Dok je plamen gutao palidrvce, nalik udaru vetra, po platou ispre nas, rasuše se tezge i stvori se gužva. Zanemeli smo. Uglavnom se prodavala obuća. Trgovina je fukcionisala savršeno iako smo mi imali utisak opšteg meteža. Za nepunih pola sata magična pijaca je iščezla.
Premoreni od šetnje i rukovanja s gradom, rešili smo da i ovu noć provedemo sa švercerima u hotelu. Iz lejzibega sa pogledom na zaliv, pregovarao sam sa studentom ekonomije oko smeštaja u studentskom domu. Dao nam je boj telefona i rekao da se javimo ukoliko se ne snađemo. Zvao se Ali.
Onaj isti zapadnjački doručak u hotelu. Krili smo hranu u džepove da bi pregurali dan. Polovina budžeta otišla nam je na karte i dve noći u jebenom hotelu. Nije me brinulo hoću li ostati gladan. Bojao sam se da ne ostanem bez piva.
-Istanbul je opasan grad, nemojte da spavate na ulici. Evo, pomoćiću vam da nađete jeftin hostel- tip na recepciji nudio je pomoć.
Tog jutra su šverceri otišli. Cena hotelske sobe je utrostručena. Nije bilo šanse da takav komfor priuštimo sebi. Uzeli smo vizit kartu od ljubaznog recepcionera i džepovima punih zaliha od doručka, sa rančevima koji žuljaju, krenuli u splavarenje Istanbulskim ulicama. Muvali smo se neumorno. Popili smo šest efes-a na obali zaliva, odmah pored mosta Galata. To parče sasušene trave nad kojom su se uzdizala ista ona žgoljava stabla, pokazao nam je Ali kada smo ga pitali za zgodno mesto da postavimo šator. Iz nekoliko kuća pored tog parkića dopirao je žagor pomešan sa udarcima čekićem mladića koji je sređivao svoj čamac. U tom kutku Istanbula, čini mi se da sam prepoznao sivi duh o kojem je Orhan pisao. Talasi su lupali o trupove zaljuljanih čamaca. Ljudi sa čamcima maltretirali su nas ponudama za razgledanje Zlatnog Roga. Odbijali smo ih sa osmehom pušeći cigarilose. Kasnije smo sa vatrenim turistima krenuli u jednočasovno krstarenje Bosforom. Sedeli smo zajedno sa „nindžama“ iz Saudijske Arabije. Tamnoputi gospodin koji je krkljao u dremežu nakon priče o Jugoslaviji i Titu, balavio je niz bradu. Nindže su bile njegove. Video sam im oči. Jedna od njih imala je pogled strastvene konkubine. U očima druge video sam dete. Neprestano je ustajala i nameštala burku koja joj je izgleda teško pala, ko kada bi čovek na samrti, još uvek željan života, ugledao svoj pokrov. Gledali smo ih krišom, iz čistog neznanja, bojeći se da ne uvredimo tamnoputog titofila. U trenutku kada se probudio, Djuk mu je, nakon konsultacije sa mnom, ponudio smoki. Devojke pod burkama smo i dalje ignorisali.
-No, thank you!-
Video sam njene lakirane nokte u deliću sekunde dok je posegla za smokijem, a potom šaku sa plenom sakrila pod crnu burku. Sada sam bio siguran da se pod tim crnilom krije devojčica.
Od prevelike vrućine nismo osećali glad sve do kasnog popodneva. Red River, kafić sa fotkama Džon Vejna bio nam je stanica za okrepljenje. Krigla od litar i po, dve manje čaše i zemljana zdelica puna kikirikija, leblebije, kukuruza i badema mamila je zdravicu zadovoljstva: şerefe arkadaş…
Ahmeta smo susreli na ulazu u Gϋlhane park. Upoznao sam ga par meseci ranije u Erdingu blizu Minhena. Tada mi je toliko toga ispričao o Istanbulu, da je možda i to glavni razlog što sada klopamo zajedno kumpir i u turskom ritualu pijemo čaj sa pogledom na Princezina ostrva.
Imao sam lažni utisak da je neki islamski praznik. Vatromet pali večernje nebo. Sa rančevima smo se probijali kroz Hidžrijski kalendar. Ahmet nas je vodio u Tophane da probamo nargile. Video sam ga po drugi put u životu, a ipak me nije napuštao osećaj dugogodišnjeg prijateljstva. Gledali su u naše futurističke samare sa željom da nas oderu kao glupe turiste. Iznenadili su se kada je Ahmet poručio na turskom. Nargile su bile žešće sranje. Obećao nam je ponovljeni ugođaj na plaži van grada.
-Tako dobru pušaonu upropastili su zbog turista- rekao je.
Na karti nam je ucrtao neke zanimljive destinacije i predložio da noć provedemo na Taksimu.
-Taksim nikad ne spava. To je srce grada. Najopasnije i najsigurnije mesto u gradu.- rekao je.
Onda je pogledao u kartu i pokazao nam deo nedaleko od Taksima gde nikako ne smemo otići. Govorio je kako mu je neizmerno žao jer ne može da nas ugosti i ponudio je pomoć oko nalaženja hostela. Mi smo to beskompromisno odbili. Otišao je tramvajem svojoj verenici negde oko ponoći.
Od kule Galata, malenim ulicama punim prodavnica sa muzičkim instrumentima, izbili smo na ulicu Istiklal. Reka ljudi paradirala je omamljena toplom letnjom prazničnom noći . Taksim je zaista bio živ. Još jedno mesto koje vrvi od turista. U svom šepurastom hodu preskakali su polegle strogo kontrolisane kerove. Bili smo umorni koliko i oni. Djuk je imao problema sa stomakom. Popustila je opstipacija. Pomišljali smo da se vratimo do Galata mosta u onaj javni vece sa koficom vode, bez toilet papira. Tu smo doživeli kulturni šok oko podneva. Odbacio sam tu ideju. Iz petnih žila trudio sam se da pronađem Djuku mesto za kenjažu. Na samom trgu Taksim, viorila se turska zastava. Pod njom drvo. Pod drvetom tri beskućnika koji smrde na kartonima.
-Ovde spavamo.- rekao sam Djuku.
Uvrteo sam sebi u glavu, da su oni sa razlogom baš na ovom mestu. Verovao sam da je dovoljno bezbedno. Murija je bila u blizini. Ostavio sam Djuka sa rančevima i jurnuo u potragu za javnim veceom. Trčao sam ko sumanut oko Taksima. Nisam uspeo da prepoznam tako veličanstven objekat. Djuku je bilo sve gore.
-Sedi malo ovde. Naručićemo pivo i ti ćeš otići spontano do vecea.- nakon konsultacije rešili smo da roknemo pivo kako bi se Djuk sredio.
Nismo dugo birali kafić. Privuko nas je jedan u bočnoj ulici, u odnosu na Istiklal, sa drvenim klupama i točenim pivom. Želeo sam da upamtim njegovo ime kako bih ga kasnije zapisao. Djuk se pošteno iskenjao, ali bilo mu je još gore. Neka sitna groznica lizala mu je uvo. Nije mogao da ispije kriglu. Vetrić je na njegovom čelu izgledao kao oluja. Ušli smo unutar kafića da bi Djuk pobego od letnjeg osveženja. Klima je po automatizmu bljuvala leden vazduh. Tip i cura, radnici lokala, igrali su meni čudnu igru sa haotično rasutim štapićima po stolu.
- Pick Up Sticks. Do you know to play…no smoking?- odgovorila mi je kada sam je upitao za igru i pitao da li smem ovde da zapalim.
Djuk je naručio sok, obukao trenericu i zaspao. Ja sam ubijao njegovo pivo, motrio na novčanik i posmatrao čudnu igru koju su nazivali: Bierki, Fiddlestix, Jackstraws, Kejsarlek, Knibbelspel, Marokkó, Mikádó, Palos Chinos, Påvelek, Pega Varetas, Pic-Up Stix…
Buljio sam u isprepletane štapiće i u lepom haosu nalazio savršen sklad. Nijednog trenutka nisam upitao sebe: čemu ova cimka. Gledam Djuka i pitam se da li sam ga možda danas preforsirao. Ne pokušavam da dam odgovor jer svakako moramo izdržati do kraja, a lovu za smeštaj nemamo.
Posmatram čudnu igru koju su nazivali: Pickepinn, Plickeplock, Plockepinn, Shangai, Skrapnos, Spillikins, Stickspel, Stöpstickor, Бирюльки, 游戏棒 …a opsednutost štapićima mi preseca misao da je sve manje filozofije življenja, a sve više filozofije odevanja.
Lutalica je krojač među ljudima.
♪♫♫ Girl is on my mind – The Black Keys
Morao sam da se povadim iz nabujale tišine. Poželeo sam da Mii napišem poruku. Izašao sam da kupim pljuge jer nam je ponestalo cigarilosa. Nisam imao upaljač.
Bašta kafića bila je puna. Svi gosti su se znali među sobom. Mršavi tip i njegova simpatična žena u klimaksu, bili su vlasnici lokala. Radnici su bili ortaci njihovih klinaca. Toliko sam mogao da provalim od čavrljanja u bašti na turskom, koji nisam razumeo.
Nakon tri piva ja sam još uvek sedeo za istim stolom i posmatrao veselo društvo oko gazde koje svira saz i pevuši. Sa moje desne strane sedeo je slep tip i rokao pivo. Djuk je istrčao iz lokala trljajući oči:
-Uplaši se ’de si? Kod tebe li je novčanik?-
-Aha.- odgovaram.
-Morao sam da uzmem za vops. Možeš li da spavaš tamo?-
-Aha. Samo klima duva...ali O.K. je.- Djuk.
-Hoćeš da pitam da legneš u separe...?-
-Ma nema potrebe.-
Djuk je prebacio stvari i zaspao u mračnom delu kafića. Gazde su bile izuzetno ljubazne. Ja sam se vratio ispijanju piva sa sedim prgavim Kurdom koji nije znao više od deset reči engleskog, ali smo jedan drugome puštali ture i razmenili broj telefona.
-Turkiš...Kurd...no problem...Kurd ...Serbiš...problem...- lupao se po grudima dok je blebetao.
-You...me...fight...- predložio mi je dvoboj.
Ustao sam.
-O.K. I am ready.-
Smejao se. Smejao se i slepi tip sa moje desne strane.
-More beer...- rekao je.
-More beer...- rekao sam.
Postali smo prijatelji. Barem noćas. Pozvao je jednog od konobara, mladića koji je igrao onu igru sa štapićima, da nam se pridruži. Poslužio je kao prevodilac. Piva su kružila, ja sam lagano upoznavao sve prisutne i sa svima radosno čavrljao. Nisam bio usamljen. Društvo za gazdinim stolom sam zamolio da mi posude saz, ne bih li uspeo da odsviram nešto. Slepi tip sa moje desne strane bio mi je glavna podrška. Djuk je spavao već dva sata. Kada je Kurd otišao, sa njim sam razvezo priču o književnosti, putovanju, bitnicima, muzici. Imali smo toliko toga zajedničkog. Jedina razlika bile su oči. Nosio je čudnu energiju u tom svom slepačkom štapu. Prevodio je neke knjige za slepe, koliko sam ga razumeo. I radio je za vladu. Bili smo prilično pripiti. Nosio je predivno ime : Revolucija.
-Devrim.- na turskom.
-Miljan.- ponovio sam nekoliko puta jer ga je mučilo ono: lj.
-Djuk...obezbedio sam nam prenoćište...-
Devrim nam je ponudio smeštaj za ovu noć. Djuk se probudio oko trojke. Pridružila nam se i Devrimova prijateljica, koja je te večeri bila na koncertu Leonarda Koena. Divno...mi i Koen u istom gradu.
-Are you backpackers?- pitala nas je nepoverljiva prema nama i zaplašena odlukom Devrima da nas ugosti.
-No!-
-They are beatniks...- nasmejao se Devrim.
Imao sam neopisivu potrebu da budem nesvrstan. Nisam ni bekpaker, ni bitnik, ni bluzer, ni lutalica, ni metalac, ni panker, ni hipik...ja sam Miljan, a ovo je Djuk. Imao sam neverovatnu potrebu da budem letnja oluja. Imao sam neopisivu želju da Devrimu poklonim svoj vid.
Napustili smo kafić polu pijani. Devrim me je držao pod ruku i uputili smo se u neki noćni klub. Rančevi su nas slepo pratili. Devrim je tamo voleo da igra uz trance. Nakon još zanjihanih piva revolucija je zaspala na stolu. Sakupljenim sitnišem, platili smo račun i rastali se od Dervimove prijateljice.
Te večeri bio sam njegove puknute oči.
Ja sam ga vodio i govorio mu šta vidim, a on je govorio kuda idemo. Tražili smo taksi. Jedan od onih ludih žutih turskih taksija koji ne staju pešacima na pešačkom prelazu. Vodio sam nas ka autu, ali on mi je uporno pominjao neki kombi. Ugledao sam i kombi. Ušli smo i seli da čekamo. Nakon petnaestak minuta jurnuli smo niz bulevar u nepoznatom pravcu. Kombi je nakon mosta preko Zlatnog Roga stao nasred raskrsnice i tu uđoše još trojica sa plastičnim kofama. Nekoliko ludih obrtaja dalje zapištala je sirena. Vozač je izašao. Na prednjem sedištu ušle su maskirane žene, a nama u krila seo je sabijeni vazduh jer je kombi bio prepun. Drugi vozač se iznenada pojavio i do daske jurnuo dalje. Devrim je dremao, Djuk je žvakao u sebi dozu smeha sa ljutim prelivom od ceđenog straha. Ja sam uživao u neočekivanom. Postao sam oluja. Izašli smo nekud daleko. Nisam imao pojma gde je to na mapi. Dervim me je i dalje držao pod ruku i navodio.
- Is there any store...?-
Ugledao sam prodavnicu niz ulicu. Kada smo bili nedaleko od nje Devrim je osetio njen miris i uputio me desno.
Mi smo bili imuni na mirise.
Suviše smo verovali svojim očima.
Trosoban stan bio je prilično prazan. Sve stvari bile su poređane uz zidove. To mi je imalo smisla. Na krevetu u dnevnoj sobi zatekli smo njegovu pomoćnicu kako spava. Upoznala se sa nama i otišla u svoju sobu. Dervim nam je rekao da možemo spavati koliko hoćemo. On će rano ujutru otići na aerodrom po neku prijateljicu. Djuk je ugasio svetlo i bratski smo podelili krevet.
- Do jaja...- izgovorih staru parolu.
Kroz otvoren prozor vetar je njihao duge bele zavese, puneći ih ko jedra.
♪♫♪ Countdown– The Black Keys
Podne. Deca se igraju u parkiću između zgrada. Devrim je prespavao odlazak na aerodrom. Probudio sam ga da se pozdravimo. Njegova soba bila je zatrpana istačkanim listovima velikog formata. Brajeva azbuka, prošlo mi je kroz glavu. Nisam mogao ni da predpostavim kako je tako nešto čitati. Na parčetu hartije koju sam držao u ruci pisalo je kuda hvatamo trajekt za Princezina ostrva. Smrdeli smo na znoj u prijateljskom zagrljaju. Ostavili smo Devrima sa svojim štapom na autobuskom stajalištu.
♫♫♪♫♪ Eyesight to the blind– Sonny Boy Williamson II (Aleck Rice Miller)
Kabatas, petnaest turskih lira je karta. Kiša je rominjala. Nadali smo se da neće prerasti u nešto veće. Noćićemo na plaži. Pričali su nam o tim plažama na ostrvima.
Prolazili smo pokraj Devičanske kule. Pre dolaska u Istanbul doktor Google mi je ispričao priču o Leanderu. U nekom drugom trenutku, mnogo pre ovog, neka druga raja, pod šakom nekog drugog boga, ovu kulu nazivala je Leanderovom. Leander je bio mladić koji se strasno zaljubio u prelepu sveštenicu iz hrama boginje Afrodite. Svake noći bi pre ulaska u more, zurio na drugu stranu morskog tesnaca, ne bi li ugledao svetla iz Heroine kule. Svake noći dugog toplog leta vodili su ljubav na kuli. Seksualnom fuzijom topili su ludačku strast navučeni na orgazam. A onda je jesen donela bure. Leandar je stajao na obali i posmatrao nemirno more. Bojao se da zapliva. Ali čim je ugledao Heroino svetlo, puknut dozom testosterona bacio se u talase i zaplivao ka svetlećem orijentiru. Vetar je bio jak. Heroinine baklje su se ugasile. Heroina je provela noć u suzama čekajući Leandera. Kad je zora razgrnula tminu i bura se primirila, ugledala je mrtvog ljubavnika na steni pod kulom, gde su njegovo nago telo izbacili talasi, i sva slomljena skočila mu je u zagrljaj.
Kroz prozor trajekta merkao sam divlje plaže, dok smo se migoljili oko stenovitih bradavica Mramornog mora. Nakon sat vremena vožnje iskrcali smo se na najveće ostrvo, Büyük ada. Obišli smo sve najprometnije ulice, šetalište uz more i dok, buljili u mapu i analizirali mogućnosti. Na ostrvu nije bilo kiše. Druidi su svirali pod satom na centralnom trgu, blatnjavi ko ruke grnčara. Plavokosa devojka sa dredovima, koja je svirala flautu, bila je crvena od prljavštine. Kroz odbojni ten i navučene izgažene suknja-pantalone, gledale su u daljinu svetlo plave oči. Palo mi je na pamet da im se pridružimo. Sigurno će nekud razapeti šator. Mi nismo imali ništa od opreme. Ali turisti koji su ih obasipali bakšišem primorali su nas da sačekamo našu šansu.
Ručali smo banane i zaspali na zavučenim klupama uz more, na kraju šetališta. Bogataška vila zurila je u naše prljave tabane. Sunce je vrištalo među oblacima dok je more ljuštilo naslage algi sa betoskog doka. Nakon povučene crte popodnevnog dremeža startovala nas je ostrvska murija u civilu. Krajnje uljudno uzeli su naše podatke. Pokušali smo da opet pronađemo Druide, ali nije ih nikud bilo.
Veče je smrdelo na školjke. Galebovi su se drali nepodnošljivo i otimali oko ostataka riba bačenih među čamcima. Razvlačili su iznutrice i riblje mehure. Tražili smo mesto da popijemo pivo i presvučemo prljavu odeću. Kočije su nam neprestano pretile po ostrvskim ulicama. Zvonjavom su najavljivale dolazak, a smrad konjske balege ostavljale za sobom. Na ostrvu nije bilo automobila. Kočije su bile javno prevozno sredstvo. I bilo ih je previše. Što smo se više udaljavali od mora sve su više mirisali konji i dinje. Trg veličine fudbalskog terena bio je prenatrpan parkiranim kočijama. Sa razglasa je piskav muški glas izgovarao broj kočije i destinaciju. Izgledalo je da sve funkcioniše besprekorno.
Cugali smo pivo u praznom kafiću sa terasom nad vodom i inverznim pepeljuginim sindromom: nakon ponoći postajao je divlji disko-klub. Barem je to pisalo na flajeru. Suton je pucao kroz kriglu efesa i crtao kubističke pejzaže na belom mermernom stolu. Naizmenično smo odlazili do toaleta da se umijemo, operemo i presvučemo. Hodža je imao večernji nastup. Večerali smo perverzno dobar sladoled i kesu pistaća. Za dezert limenke piva i cigarilose. Ležali smo na doku, buljili u dosadne turiste, smejali se glasno i pevali ex-yu rokiće. Divan način da se zagrize ostrvska noć. A onda je opet došla murija u civilu, i nama se pripišalo.
Hodali smo brzo poznatim ulicama pokušavajući da pronađemo zgodno mesto za šoranje. Sve je bilo puno jebenih turista. Hodali smo sve brže, a bešika je napinjana do pucanja. Mrzeo sam pivo i divnu noć na ostrvu. Mrzeo sam kočije i osvetljene ulice. Olakšali smo se među čamcima, gde su nas svi mogli videti. U celoj toj pometnji snimio sam lika koji je svirao gitaru na balkonu dvospratne kuće. Djuk je ostao sa stvarima, a ja pohitah da ga pozovem na džeming.
-German Ali, tako me zovu. Rođen sam u Nemačkoj. Bio sam loš momak pa sam ležao po
njihovim zatvorima. Sad živim ovde. Držim lokal gde se pije najbolja kafa na ostrvu. –
Ali je pušio pljuge do samog filtera. Odeven u crno, sa dužom zalizanom crnom kosom i jakom bradom mogao je lako da prikrije svoje godine. Bio je blizu četrdesete i govora punog mirnoće i odmerenosti, čak i kad govori o r’n’r-u. Čekali smo njegovo društvo u parku uz more pored usidrenih brodića i čamaca. Svirao sam gitaru i pričao sa Alijem o našem putu. Djuk je razumeo engleski ali je ipak sve govorio na srpskom.
-Kad prođe leto, ostrvo opusti i ostanu samo mačke, kerovi i ja u divnom prijateljstvu. E,
evo moje devojčice.-
Bila je mnogo mlađa od njega. Mojih i Djukovih godina. Njihovo društvo još mlađe. G. Ali mi je kupio paklu cigareta i naredio da sviram.
-Ja ne mogu. Njena majka je umrla jutros. U žalosti sam.- pokazao je na svoju bejb.
On je odavao neku vrstu počasti, a ona je rokala pivo i tražila gudru. Svirao sam jer su mi prsti bili željni svirke. Svirao sam jer sam želeo da otplatim paklu marlbora. Oko nas vrteo se proćelav pivopija sa majcom koja bi više pristajala nekom srednjoškolcu. Nakon ispijenog piva skupio je hrabrost i prišao.
-Hoće da zna odakle ste...- preveo nam je Ali.
-Serbia....-
-Srbistan...-ponovio je Ali na turskom.
-Gde spavate...-upitao je pridošli.
-Ovde...-rekoh.
-Ako mi odsvirate neku srpsku narodnu pesmu možete da spavate kod mene.- rekao je.
Nisam znao nijednu. Pogledao sam u Djuka, objasnio situaciju, okrenuo naopako gitaru i otpočeo da lupam „tmdrntm tmtmše“ ritam. Zapevali smo Tomine pesme. Od svake pomalo, u istom tonalitetu i ritmu...platili smo prenoćište, a onda smo svi kolektivno otišli da pišamo u more s doka.
Pišali smo uz vetar i varili ljutu buksnu.
Mi smo platili jaja, još piva i sir za večeru. Ali, tako se zvao i naš domaćin, Ali Kočak živeo je kao podstanar na spratu, sa posebnim ulazom, u stanu koji je smrdeo na neoprane sudove, korišćeno palmino ulje, truli paradajz i vreli osećaj naprsle veze.
Ništa nije preostalo kada je jednog jutra smazao hladan burek. Ona je zgrabila načet jogurt i otrčala. Ništa nije preostalo pored dnevnih novina, pakle cigareta i telefonskog računa. Ništa sem jedne jedine neizgovorene reči.
Njegova verenica ga je ostavila zbog alkohola. Ali je novinar i pisac. Kaže da poznaje Orhana. Bio je srpski zatvorenik u Bosni, odatle je izveštavao u vreme onog prokletog klanja. Rodio se u Ankari i obožava Baha. Jedan deo svog života proveo je u Beogradu, odatle zna za naše narodnjake.
-Beograd, Belfast i Istanbul su tri grada koja najvise volim.- rekao je.
Sedeli smo na balkonu i gledali u odsjaje Istanbula u daljini. Nije želeo da načinimo zajedničku fotografiju. Rokali smo pivo nakon večere koju smo Djuk i ja spremili dok nas je trava vozala. Zatražio je tišinu i pojačao Baha.
-Momci ja bih na spavanje. Idite i vi do vaše sobe. Sutra odlazim na intervju za posao. Laku noć.- želeo je mir.
Ostavili smo ga sa Bahom.
Djuk se tuširao. Gospodin Kočak je malo parče hleba sa kriškom kačkavalja strpao u usta. Obrijao se i opeglao belu košulju zbog intervjua za posao. Ja sam pušio pljugu i posmatrao malu fleku od paradajza na Kočakovoj košulji. Ustao sam i počeo da perem sudove. Nijednog trenutka nisam se osetio gostom. Očekivao je veliki preokret u svom životu. Planirao je da batali alkohol, da se zaposli na Univerzitetu i vrati svoju malu. Nosio je polupraznu aktovku i žurno koračao ka trajektu. Kaskali smo za njim željni da ga ispratimo.
-Srećno. –
-Da li imate deset lira treba mi za kartu?-
Djuk je izvadio novčanik. Poslednju tursku valutu dali smo Kočaku za srećan put. Krenuli smo ka kafeu German Alija.
-Sinoć je bilo kiše.- rekao je Djuk pokazujući mi na ogromnu baru.
Trajekt je isplovio iz pristaništa. Mahnuli smo još jednom, u prazno, Kočaku.
Bez juče zaboravi na sutra, ali najpre prestani da uzaludno trošiš danas.
Emek cafe, osećao se jak miris kafe. Nisam bio siguran da li sam ugledao G. Alia. Na dnevnoj svetlosti izgledao je drugačije. Djuk ga je prepoznao. Pili smo kafu sa dosta šećera iz malih fildžana. Razgovarali smo o ljudima na ostrvu, o Istanbulu, o nama...a onda je Ali iznenađujuće prokomentarisao:
-Pa, vama je borba u krvi!-
-Kome nama?-
-Pa vama Srbima...-
Nadovezao se na priču o Balkanu.
-Mislim da grešiš.- rekao sam mirno.
Bio je krajnje ozbiljan. Zagorčao nam je prezašećerenu kafu argumentima izvučenih iz Bosanskog rata. Želeo sam da uletim u žustru raspravu sa njim.
-Peace arkadaş…- podigao sam dva prsta krijući uzavrelu Slovensku krv nepravdom zbog medijskih ratova, iza simbola izvetrelog hipi pokreta.
-More coffee?- nasmejao se.
Kuješ li mač ili pak potkovicu, isto je, koristiš željezo i oganj.
G. Ali nas je uputio na lika sa fazoniranom bradicom kod koga smo jeftino iznajmili bicikle i krenuli u obilazak ostrva. Tražili smo neku divlju plažu da se izbanjamo. Nije ih bilo. Svaka je imala vlasnika. Na kraju smo strmom uličicom dospeli do stena gde je more divljalo. Goli smo ušli u vodu bez namere da plivamo. Na vrhu brda koje se uzdizalo nad ostrvom nalazila se Grčka pravoslavna crkva. Tu smo dremali na klupama i pogađali jezike kojima su čavrljali turisti oko nas. Trgnula nas je poruka gospodina Kočaka. Pozivao nas je da se vratimo u stan i donesemo pivo.
Gospodin Kočak je sedeo u tišini i pušio. Laptop je dao tipu iz male radnje kod koga se zadužio i gde smo kupovali namernice za klopu. Kupili smo mu cigarete i pivo. Čaša sa vodom bila je puna pikavaca. Nosio je onu istu košulju u kojoj je tog jutra otišao na intervju.
-Da li ste dobili posao?- pitam.
-Bio sam zadovoljavajući.-
Sa Djukom smo odlučili da ga zamolimo da još jednu noć provedemo na ostrvu jer nismo imali nove informacije o smeštaju u studentskom domu.
-Ostanite još večeras, slobodno.- rekao je.
Želeo sam da brbljam sa njim o svemu i svačemu. Počeo sam priču o pisanju i Godardovim filmovima. On je ćutao.
-Miljane, možemo da pričamo i o filmovima i o muzici i o filozofiji, ali sada bih radije bio sam sa svojim mislima. Nadam se da to nije problem. –
-OK.- rekao sam posramljeno.
Predveče je opet bilo kiše. Djuk je zaspao ranije. Ja sam uzeo neku kintu iz novčanika i otišao sa Kočakom na pivo. Seli smo uz šetalište i rokali limenke efesa.
-Suviše piješ Miljane. Ja sam zbog ovog upropastio ceo svoj život.- pokazao mi je na limenku piva.
Otvorio je dušu ko konzervu i iz nje mi točio gorku životnu priču. Ja sam ćutao obezglavljen. Kroz svoju priču je provlačio i mene. Hodža se spremao da zapeva. Lupao je u mikrofon ne shvatajući da se njegovom testiranju ozvučenja smeje celo ostrvo.
-Kako je glup.- Kočak se nasmejao.
-Nervira me ovo njihovo pevušenje.- dodao je vraćajući se limenci.
-Gde ćete sutra?-
-Idemo nazad u grad.- rekao sam.
-A gde ćete spavati, imate li prijatelja tamo?-
-Spavaćemo nekud na ulici. Ja tako putujem godinama.-
-Istanbul je opasan. Ne siluj svoju sreću Miljane.-
Uhvatio sam njegovu zabrinutost u pripitim očima. Video sam da je iskren i da smo mu prirasli za srce.
- Ne siluj svoju sreću Miljane. Nikad. Obećaj mi da ćete noćiti u nekom hostelu.-
Nisam mogao da ga slažem. Samo sam klimnuo glavom i cugnuo muški.
-Koliko je karta za voz. Krenuo bih sa vama u Srbiju.-
-Ne znam. Pitaćemo. Bilo bi super da krenete sa nama. Prijala bi vam promena.-
-Totalno sam švorc. Ako nađem novac javiću vam se.-
Pripiti smo se odgegali do stana.
Djuk se vrteo u krevetu. Nije mogao da spava.
-Ostaviste me samog. Dole neki podivljaše. Misle’ će se popnu uz prozor i će mi
izvade bubreg.-
Valjao sam se od smeha po tvrdom krevetu.
-Javi li se neko za spavanje?-
-Nije.- odgovorio sam kroz smeh.
-Kakav je plan?-
-Ne znam. Sutra idemo nazad u grad. Spavaj Djuk.-
Grmljavina je tresla naš slameni krov i kiša je počela ponovo da pada.
Gospodin Kočak nam je rekao da azijski deo Istanbula slobodno zaobiđemo. Zagrlio nas je prijateljski kada smo napuštali njegovo sklonište. Trajekt je bio prepun vikend turista. Posmatrao sam kartu i razmišljao kuda valja ići. Za oko mi je zapala železnička stanica Haydarpasa, to me je podsetilo na putopis Thomas-a Gaskell Allen-a Jr. i William-a Lewis Sachtleben-a. Na njihov put od Kostantinopolja do Pekinga. Oni su jednog maglovitog aprilskog jutra 1891. krenuli biciklama iz Stambola. Sanjam često o tim Marko Polo avanturama. Žagor turista uz zvuk reklama sa velikog TV-a, gde se reklamiraju preparati za sunčanje, uspavljuje me i oslobađa da odlutam. Ispala mi je mapa iz ruku. Djuk ju je podigao sa poda.
-Da vidim gde smo bili...-
Budim se nakon dugog pada sa litice. Pristajemo u Kabatas.
Ogroman most preko Bosfora delovao mi je kao savršeno mesto za kuliranje. Glupa ideja. Suviše glupa. Dva sata smo se vucarali dok nismo došli do njegovog početka. Nema staze za pešake. Smejao sam se svojoj logici, ali sredina mosta je zaista izvanredno mesto za spaljivanje. Seli smo umorni nekud iza Princess hotela. Kontaktirao sam Ezgi.
Ezgi sms: Momci, ja živim u delu grada Ortaköy. Kada dođete do Princess hotela javite se.
Ezgi je izašla iz bolnice i pozvala da prenoćimo kod nje. Dvosoban stan delila je sa mačkom i cimerkom koja je bila na putu. Dnevnom sobom je vladao ogromni plazma televizor. Oporavljala se nakon izlaska iz bolnice. Imala je problema sa bubrezima. Delovala je iscrpljeno, ali nije skidala osmeh sa lica. Bila je pravo osveženje pozitivizmom. Godinama se bavila plesom.
Te večeri upoznali smo Cana, njenog gej prijatelja. Radio je na televiziji.
-Ezgi kakav je ovo simbol.- spazio sam ono plavo oko.
-Nazarlik. To je amajlija za sreću.-
Kupila je svakom po jedan privezak. Vodala nas je bazarom i kupovala poklone. Priznala nam je da smo joj mi prvi gosti i da je tek nedelju dana član putničke web zajednice. Te noći upoznali smo Istanbul u drugačijem svetlu. Šetali smo krajem gde su živeli bogataši. Klopali smo galete sa namazima od čokolada, voćem, šlagom. Šetali smo među jahtama i naslađivali se glamurom. Sledećeg jutra nas je probudio miris domaće pite. Ezgi je bila sjajna kuvarica. Pomogla mi je oko beleški za putopis, oko odabira haljina za Miu, oko piva...bila je uporna u cenkanju sa trgovcima. Nalik dobroj kevi udovoljavala je svim našim željama. Njeno ime znači melodija. I ona sama je bila melodija dobrote.
Prolazili smo kraj Ataturkove palate. Vojnik gardista u grču stajao je ko kip. Ezgi mi je pričala o stvaranju republike.
Dama koja je obećavala prošla je Nišantašom na nemilosrdnim željeznim gusenicama i pregazila polegle paše. Visoke osmanlijske činovnike i prinčeve proždrala je za jak, obilan doručak, a onda je sve to zalila evropskim viskijem. Šepurila se oskudno odevena Republika među konacima koji su goreli i rušili se.
Devičanska kula (Kiz Kulesi) nam je opet uskočila u priču dok smo se vozili tramvajem.
Veliki sultan je imao kćer. Voleo ju je ko cvet jutarnju rosu. Jednog dana iz proročišta, ko oblak crnog dima, pomutilo mu vid proročanstvo da će mu voljenu kćer ujesti otrovna zmija do njenog osamnaestog rođendana. Izgradio je kulu usred mora i tamo sklonio svoju mezimicu kako bi je zaštitio. Za osamnaesti rođendan, već radosan što se proročanstvo neće ispuniti, odnosi kćerci korpu egzotičnog voća iz svih delova carstva. U korpi među voćem crna guja je spavala.
Mlada princeza umrla je na očevim rukama.
-Za princezu. – nazdravili smo uz pivo u Red River kafiću.
-Prvi put sam ovde.- rekla je Ezgi.
Izgledalo mi je kao da je Djuk zagrizo kolač. Postao je opušteniji. Taksista koji nije znao da bekne engleski vozio nas je do Canovog stana. Nismo imali pojma kuda je to. Zaranjali smo u dubinu pravog Istanbula. Can nas je dočekao kod benziske pumpe. Kupio je pivo i klopu. U dnevnoj sobi opružili smo se ko olinjali mačori na belu kožnu garnituru. Ceo stan je mirisao na parfeme. Oduševio me je smisao za estetiku ove gej zajednice. U svakoj sobi nalazila se po jedna gomila gej časopisa. U kupatilu nad šoljom hard core stvari. Pišao sam inspirisan pivom kada sam posego rukom ka naslovnici sa nabildovanim tipom, misleći da je časopis Men’s Health fora. Guzi Crnja Danca na dasci za peglanje. Ceo jebeni foto sešn. Moj maleni bluzer se usro od straha. Počeo je da šara po dasci wc šolje. Dobro je što nisam imao prilike da im zavirim u spavaću sobu.
-Djuk, šta god radio u veceu, ne otvaraj časopise!-
Djuk je istog trena povratio onaj kolač.
-Lele, najebasmo. Će nas siluju!-
Can je otišao po nekog prijatelja koji će takođe prenoćiti ovde. Momak mu je otputovao u rodni kraj. Ja sam rokao pivo i pušio cigarilose na prozoru buljeći u porodičnu idilu kroz prozor stana naspram Canovog. On nije voleo smrad cigareta u njihovom fensi stanu. Djuk se borio sa drhtavicom uzrokovanom očekivanjem dolaska Canovog prijatelja.
-Šta ako dođe neki rmpalija. Najebasmo.-
-Djuk, ti im daj bulju, a ja ću da ih tabam!- smejao sam se ko lud.
Miljane ne siluj sreću, prisećao sam se razgovora uz pivo sa Kočakom. Moja sreća je volela dok je karam žestoko.
Canov prijatelj ima nežnu ruku. Mršavi plavušan delovao mi je kao učenik generacije. Popio sam sva piva iz frižidera. Gledali smo omiljeni film Canovog momka: velika očekivanja. Vodili smo prijatne razgovore o putovanjima. Ja sam prešo na uzo. Oduševila me je elokventnost naših domaćina. Imao sam utisak da sam sa sjajnim ortacima. Nakon divne relaksirajuće večeri otišli su u spavaću sobu. Ja sam pripit zaspao u sobi preko puta njihove sa čašom u ruci. Zaspao sam nad sveskom koju sam napeo svojim mislima. Djuk je ostao da drhti na beloj kožnoj garnituri u dnevnoj sobi.
Ujutru nas je Canov prijatelj odveo do stajališta za bus. Odličan momak. Can je zakasnio na posao. Mi smo promašili stanicu i sve dublje zalazili u pravi život grada. Hteli smo da stignemo do Eminönü. Pokazivao sam prodavcu karte u gradskom busu na mapi. Pored nekog gradilišta ustopirali su drugi bus, koji je išao iz suprotnog smera i trampili nas ko robu. Ezgi nas je sačekala sa mokrim sendvičima. Mala lepinjica natopljena močom. Ukus je fenomenalan.
Onaj isti recepcioner u hotelu gde smo dospeli tražeći švercere, prepoznao nas je i krenuo sa pitanjima o zdravlju na srpskom. Kombi kojim smo se vraćali kući bio je očajan i prenatrpan robom. Osećao sam se ko tovljeno pile. Bugarski carinici su izigravali mudonje pelješeći švercere. Bila je to standardna procedura: mito. Nisam imao utisak da putujem nazad kući. Ponovo sam se zaljubio u grad koji sam vaćario u polumraku. Šetao sam likove svi dobrih ljudi koje sam upoznao na ćilimu putešestvija. Želim da opet delimo prostor i vreme.
U Nišvil smo stigli za doručak. Gandi je svirao svoju piskavu frulu pod mostom kod Stambol kapije plešući sa Nišavom. Gandi je gradski klošar kog sam obožavao. Vucarao se životom Nišvila kao da je nasledio Tomija Stila. U pekari kod Konja susrećem prijatelja iz Portugalije koji je već mesec dana u gradu. Sa njim, dževgao je o pivu Irac iz Belfasta. Nisam ni stigao do gajbe, a već sam se nadmetao sa Ircem u ispijanju piva. Te večeri pokleko sam pijan u Čairskom parku. Irac me je dobio na penale. Te večeri dvojici bekpakera iz Pariza ponudio sam smeštaj.
Želeo sam da ceo svet umočim u dobru karmu svih lutalica.
Želim da otvorim vrata i pustim potpunog stranca u svoj dom. Da ga darujem svim što imam, putopisima sa Carskog Druma koje sam godinama sakupljao ko boce najboljeg vina.
Autor: Miljan Milanović
