Negde krajem januara hiljadu devetsto osamdesete godine vraćao sam se sa odsluženja vojnog roka. Izdržao sam svih petnaest meseci, bez skraćenja, ali sam bio na redovnom odsustvu, a bilo je i dosta vikenda. Dobro sam prošao u vojsci, nosio sam plavu uniformu i uopšte nisam imao tešku obuku. Možda bi bilo i nešto nagradnih dana da u poslednjih nekoliko meseci tadašnji presednik naše države nije bio jako bolestan. Inače sam u životu bio samotnjak i nije mi teško padalo služenje vojnoga roka uz samu granicu, gde civilnoga stanovništva skoro uopšte nije ni bilo. Među vojnicima sam stekao nekoliko pravih prijatelja, kojima sam obećao da ću pisati po dolasku kući.
Sada je sve to prošlo, a o problemima koji me čekaju kod kuće nisam hteo da razmišljam za vreme putovanja.
U poslednjih par meseci, zbog vanrednog stanja i mogućeg produžetka vojnoga roka, nisam bio u mogućnosti da idem kući po civilno odelo. Tako sam, na kraju, iz vojske na put kući krenuo u vojnoj uniformi, uz obećanje da ću je poslati poštom.
Poslednje dane proveo sam na samome jugu Srbije, tako da mi je do moga rodnoga Sarajeva trebalo vozom putovati preko Beograda skoro dvadeset sati.
U glavni grad tadašnje Juge stigao sam pred samu ponoć, isuviše kasno da bih imao vezu za dalje putovanje prema Bosni. Nije mi preostalo ništa drugo, nego da se šetam gradom ostatak noći. Već nakon jednoga sata dosadilo mi je da sedim u čekaonici. Nisam baš puno hodao gradom, kad potražih kafanu u blizini stanice. Zapazih jednu i uđoh u nju. Razgledah je sa vrata. U polumračnoj prostoriji, punoj dima, jedva sam razaznavao stolove i ljude oko njih. U jednom ćošku primetih prazan sto.
Možda sam popio tek jedno piće i naručio drugo, kada, učtivo me pitajući za dozvolu, za moj sto sede čovek malo proćelav, tu negde blizu četrdeset godina. Trebalo nam je da popijemo jedno pivo pre nego što smo započeli razgovor; posle, zagrejani alkoholom, nismo ga prekidali sve do jutra. Pričalo se o svemu i svačemu. Piće za pićem odvezalo nam je jezike i probudilo uspavani mozak. Svoja imena nismo ni spomenuli, nekako nije ni bilo potrebno. Postali smo neobično prisni, previše bliski, kao da se znamo ceo život.
Te njegove oči ... nekako poznate, ... kao da sam ih gledao sto godina, ... svaki dan ... po ceo dan ... jutrom ... i noću .
Njegove oči su mi dosta ličile na moje, ili mi se bar tako činilo u tom trenutku. Zračile su iskrenošću i prijatnom toplinom. Kao da su nam misli i pogledi bili na istoj talasnoj dužini. U vazduhu se osećala prijatnost atmosfere razgovora. Vreme nam je teklo lako i brzo, kao mleko niz grlo.
Još pod svežim utiscima, prvo sam mu pričao o svojim danima provedenim u vojsci, o svojim nestašlucima u tek proživljenoj mladosti, o svojim željama kada dođem kući i o svojim snovima u budućnosti .
A on je meni ukazivao na greške koje je on činio pri ispunjenju sličnih svojih, vlastitih želja i snova, o poverenju u ljude i velikom razočaranju u njih, o nekoliko velikih ljubavi u svom dotadašnjem životu i nepopravljivim propustima, što ih je činio u vezi sa njima. Davao mi savete iz svoga velikog iskustva u životu, i opominjao me za ubuduće...
Ni sam ne znam koliko sam piva popio. On je skoro sve platio.
Uz svitanje smo se razišli svako na svoju stranu, svako svojim poslom, možda pijani, pomalo i mamurni i nenaspavani, uz srećan put i sa željom da se sretnemo, možda, nekada u životu.
Vodio sam tada dnevnik, pišem ga povremeno, pa i sada.
Nastavljajući putovanje prema Bosni, imajući dosta vremena dok sam sedeo u vozu, potanko sam ga opisao i uveo u svoju svesku.
Došavši kući, život je krenuo nekim svojim tokovima.
Malo po malo... vremenom, skoro sam skroz zaboravio ovaj događaj, ponekad ga se setivši dok sam u samoći provodio noći.
Uskoro je te godine Predsednik umro. Njegovom smrću stara Juga je polako počela da se menja.
Ubrzo te iste godine sam se zaposlio u državnoj firmi, gde sam radio nekoliko narednih godina. Kada mi se ukazala prva prilika, otišao sam u privatnike, otvorivši servis za opravku aparata u domaćinstvu.
Kroz naredne, a sada već protekle, godine oženio sam se, dobio decu, kroz te brige se uozbiljio i uživeo u svoj posao.
Godine su prolazile, oslikavajući se i na meni. Izgubio sam dosta kose, a i sve više bora ukrašavalo je moje lice. Prođe mi veoma brzo, tako u zanosu života, deset narednih godina.
Sa svojom porodicom te desete godine, preselio sam se u mnogo veći grad. Tu mi se ukazala prilika za proširenje posla, dobivši tada još više obaveza.
Tako jednom prilikom, morao sam ići po nabavku materijala za svoj servis u Beograd. Možda zbog uštede, a mislio sam i da ću brzo obaviti posao, najdalje do podne, odlučio sam da ne idem na put kolima. Naručena roba bi, ionako, bila dovezena kamionom.
Stigavši u Beograd ranim jutrom, odmah po izlasku iz autobusa, sve mi je krenulo naopako. Nisam nalazio ljude kako sam planirao, tako da mi se nabavka materijala odužila do duboko u noć. Dok sam obavljao poslednji razgovor, već je bilo kasno da nađem bilo kakav prevoz ka kući.
Preostalo mi je jedino da lutam gradom. Ionako već umoran, malo sam, samo do ponoći, razgledao grad. Osetivši pospanost, odlučio sam da svratim u neku kafanu da popijem koju čašu piva, a možda će se naći i neko za razgovor, pa da mi brže prođe ova noć.
Uđoh u jednu koja se nalazila u blizini železničke stanice. Ulazeći u polumračnu prostoriju punu dima, osetio sam jak zadah alkohola. Svi stolovi su bili, uglavnom, puni. Samo za jednim stolom u ćošku sedeo je jedan vojnik. Učtivo ga zamolih da sednem.
Pomalo merkajući se ispod oka, ćutali smo jedno vreme, svako zadubljen u svoje misli, i gledjući svako u svoje piće, očekujući da onaj drugi prvi započne razgovor. Meni se već posle prvog naručenog piva razvezao jezik.
Iznenadilo me je kako su mi brzo prolazili sati u razgovoru sa ovim vojnikom. Široka lepeza tema i dosta sličnosti u razmišljanjima, učinili su mi ovu noć mnogo prijatnijom. U njegovom prisustvu legao mi je i sav ambijent ove zadimljene i mirisom alkohola zasićene kafane.
Rekao mi je nakon prvih nekoliko minuta razgovora da ide sa odsluženja vojnoga roka. Onako zaneseni pričom, u toku cele noći nisam se ni setio da ga pitam za ime, a pogotovu odakle je.
Na sebi je imao plavu uniformu, uniformu avijacije. Objasnio mi je da zbog trenutnih nacionalnih previranja u staroj dobroj Jugi nije imao priliku da ide po civilno odelo kući.
U priči se ispostavilo da smo vojni rok završili u istoj kasarni. I nakon deset godina, koliko je meni ostalo u sećanju, kroz našu priču, saznadoh da su neke starešine ostale iste.
Nije bilo druge mogućnosti, nego da ga puste ovako obučenog, uz obavezu da, kada stigne kući, uniformu pošalje poštom.
Meni je izgledalo kao da nema više od dvadeset i pet godina, kao vojnik koji je kasnije otišao na odsluženje, što je i on potvrdio, rekavši da je odgađao vojni rok dok je mogao. Sviđalo mi se što je likom pomalo ličio na mene .
Njegove oči su mi nekako bile poznate, a nikako da se setim gde sam ih video. Celu noć mi se ta misao vrzmala po glavi .
Njegovo ponašanje i način razmišljanja vraćali su me u mislima na moje dane služenja vojnog roka, budili su moja sećanja iz mladosti, kada sam imao puno želja i poleta da ih ostvarim.
Razgovor se, uglavnom, vodio o njemu i događanjima oko njega. Pričao mi je o svojim željama i snovima.
Ja sam ga, prisećajući se, uglavnom opominjao, govoreći mu o svojim greškama koje sam činio u tim njegovim godinama, pri ostvarivanju takvih istih ili sličnih želja, ili pri ispunjavanju obaveza, dajući mu primere iz svog ličnog života.
Svanjivalo je kada smo se razišli. Poželeo sam mu srećan put, sa željom da se nekada u životu sretnemo, a ni ime mu nisam saznao.
Otputovao je vozom, a ja ostao da čekam svoj autobus. Pomalo mamuran, nenaspavan i umoran od puta, tog dana nisam puno razmišljao o susretu iz prethodne noći.
Drugog dana, od samog jutra, te njegove oči su mi se neprestano vrzmale po glavi.
Zapušten, sa već poraslom bradom, odlučih da se obrijem.
Dok sam utrljavao penu u bradu, gledao sam lik u ogledalu. Prođe mi jeza niz kičmu.
Video sam njegove oči. Iste oči, isto čelo... Onako penom zamazanih obraza, od celog lica videle su se samo oči. Moje oči, koje gledam celog života, zapravo njegove oči, samo sa nešto bora, gledale su u mene, isto onako kao u kafani. A i čelo... isto njegovo, samo sa mnogo većim zaliscima.
Sav u čudu, dugo sam stajao zamišljen pred ogledalom. Pokušavao sam da shvatim šta mi se to desilo one noći.
Naredni dani su mi prolazili kao u polusnu, sumorno, čeprkajući po prošlosti, namrgođen i uvek duboko zamišljen, pokušavajući da se, možda, nečega već viđenog setim.
Povremeno sam vodio dnevnik. U njega sam zapisivao uglavnom važnije događaje. Setih se gde sam ostavio sveske dnevnika iz prošlih godina. Počeo sam da ih čitam unazad, zalazeći sve više u prošlost, nadajući da ću pročitati nešto poznato. Prođe nekoliko dana pre nego što pronađoh.
U svesci od pre deset godina pročitah opis istoga događaja od pre neki dan.
Dok sam pažljivo čitao već odavno požutele stranice ovog dnevnika, vrati mi se u sećanje onaj susret iz mladosti, događaj od pre deset godina. Sav sam se tresao od uzbuđenja dok sam pogledom preletao napisane redove. Kao da sam događaj koji se desio pre neki dan već opisao, napisavši ga pre deset godina.
Sve je bilo isto, do u najsitnije detalje, samo uloge drugačije. Onda, u to vreme, bio sam vojnik, a događaj sam opisao gledajući ga njegovim očima i iz njegovog ugla. Čak se setih i misli toga sebe iz mladosti. Setih se svih misli, koje mi za tren prohujaše kroz glavu, koje sam imao kao vojnik, dok sam u toku te noći sedeo u kafani.
Odjednom sam video, osetio, čuo misli od...
Kao da sam misli od oba ja video odjednom, uklopljene jedne u druge, gledao sam ih u jednom komadu vremena, isprepletane jedne kroz druge, video i osetio površinski, skoro opipljivo. Možete li zamisliti kako mi je bilo, kada su se oba događaja uklopila jedan u drugi. Kao da je žuti list papira polako legao na beli. Kada su se poklopili listovi filma oba događaja, izgledali su mi kao identične kopije filma, snimljenog sa dve kamere, sa dva različita mesta i iz dva različita ugla.
Videti isti događaj u dva vremena, iz dva različita ugla, sa dva suprotna mesta gledanja, gledajući jedno drugome u oči, za mene je značilo nešto nemoguće i nestvarno, i ta činjenica, ne mogavši naći bilo kakvo objašnjenje, dovodila me je do ludila.
Prošlo je mnogo godina, a ja i danas razmišljam o ovom poigravanju vremena i prostora sa mnom.
Pitanja je mnogo, a odgovora malo.
Kako sam mogao u isto vreme biti na dva mesta?
ili...
Kako sam mogao u isto vreme biti u dva različita vremena, u dva, sa deset godina razlike, vremenska perioda?
ili ...
Koje je telo bilo i kada je bilo u prošlosti ili budućnosti?
ili ...
Da li su, možda, oba tela bila u nekom trećem vremenu?
ili ...
Možda se ovaj događaj materijalno-prostorno nalazi na granici neka dva vremena i, samim tim, se oslikao u oba?
ili ...
Da se nisu oba tela oslikala u jednom prostoru jednoga vremena, u jednom vremenu trenutne sadašnjosti?
ili ...
Možda su se oba događaja desila u dva različita vremena i prostora?
ili ...
Godinama mi se motaju mnoga pitanja u glavi, a odgovora na njih, onih odredjenih, nema.
U svim tim svojim razmišljanjima došao sam do nekih zaključaka sa velikim možda.
Navešću neka od njih: Možda je u prvom susretu starije telo bilo u prošlosti, navodno, došavši iz budućnosti. Tada je, u odnosu na starije, mlađe telo izgledalo kao da je u prošlosti, a u stvari, ono se nalazilo u svojoj stvarnoj sadašnjosti svoga trenutnoga tekućega vremena.
U drugome susretu mlađe telo je došlo u i bilo u budućnosti, a starije telo se nalazilo u svojoj stvarnoj sadašnjosti svoga trenutnoga tekućega vremena.
Moguće je da je jedan prostorno-materijalni događaj trodimenzionalnoga sveta, smešten u dva različita vremena; ulaz i izlaz vremena imaju nekakav mrtvi ugao, gde se prostorno-materijalni događaj vremenski, tekućim vremenom trajanja, razdvojio levo i desno i oslikao se u izlazu vremena.
Ili da je trodimenzionalni prostorni događaj išao sredinom, dodirnom linijom dva paralelna sveta, dva paralelna vremenska sveta, koji imaju različito tekuće vreme, a zajednički trodimenzionalno-materijalni prostor.
To bi trebalo da znači da je moje materijalno telo ušlo u trodimenzionalni prostor tog istog mog tela, ali u drugome vremenu, ili iz drugoga vremena življenja.
Iz svega ovoga proizlazi nekakav moj krajnji zaključak da sam ja otišao posetiti sebe iz mladosti, otišao u vreme mlađih dana da ga (ili sebe) posavetujem da ne čini neke važne greške, nadajući se da će me poslušati i da će, samim tim činom, popraviti pozitivno, makar malo promeniti na bolje život meni - moj život sada – sadašnji.
Nekim svojim prisnim prijateljima ispričao sam sa velikom opreznošću ovaj događaj.
Naravno, niko od njih nije poverovao u moju priču. Nije bilo onog vojnika da to potvrdi. Ili je bilo dovoljno samo da ja potvrdim. Ipak mislim, da sam ja bio taj vojnik u određenom trenutku postojanog stvarnog tekućeg vremena.
Nadam se da neko hoće ozbiljno da razmisli o svemu što mi se desilo! Zato i pišem ove redove, u nadi da će ih pročitati neko sa istim ili sličnim iskustvom, da mi se javi i da zajednički sagledamo suštinu stvari...
Autor: Borivoj Magretić
